Pune četiri godine očekivanja, nadanja, zebnje i neizvesnosti da li će nastavak famoznog sleeper hita opravdati visoka očekivanja i biti dostojan naslednik prethodnika, i šta smo dobili? Igru koja grca pod teretom bagova, neoptimizacije, sulude zahtevnosti i frapantne i lakonske nezainteresovanosti autora da sve navedeno ekspresno saniraju dok je gvožđe vrelo i dok ocene ne krenu u nosedive ka vrednostima iz kojih nema lakog povratka. Iza ovako surovoga bacanja blata u oči i fanovima originala i zainteresovanim pridošlicama, krije se zapravo izvanredna igra koja u svakom smislu predstavlja blagu i efektnu evoluciju momenata i koncepata iz prvog dela, bez nepotrebnog izmišljanja rupa na saksiji i neprirodnog krivljenja i tumbanja nečega što je perfektno funkcionisalo ranije.

Radnja Dishonoreda 2 odvija se petnaestak godina nakon dešavanja iz prvog dela i igrača zatiče u ulozi novopečene carice Emilije, devojčice iz prve igre koju ste spasavali iz vrzinog kola zaverenika nameračenih na presto Osrtvskog kraljevstva. Pod budnim okom dobro znanog junaka originala i Emilijinog oca Korva, mlađana plemkinja, zlu ne trebalo, danonoćno brusi svoje nindža-atentatorske sposobnosti i veštine po krovovima kapitola Danvola, za slučaj da neki novi konspiratori ospore njeno pravo na tron. Ovo će se upravo dogoditi u uvodu igre, kada na godišnjicu pogibije Emilijine majke (događaj dobro poznat igračima prvog dela) u prestonu dvoranu bane navodna Emilijna tetka Dilajla, okružena friškom svitom novopečenih izdajnika iz najviših instanci vojske i vlasti, ekspresno razrešavajući mladu imperatorku teškog bremena vladavine. Ovde dobijate izbor jednog od dva moguća načina na koji će započeti Dishonored 2. U startu je moguće birati da li ćete igrati u ulozi Korva ili Emilije (koji se razlikuju po setu novih-starih specijalnih moći i veština), a malo kasnije i da li ćete dotične veštine uopšte i koristiti (opcija verovatno predviđena za hard core mazohiste i naknadni playthrough, jer inicijalna apstinencija od njihove upotrebe nema mnogo smisla).

Od tog trenutka, D2 se odmotava ispred igrača u svoj svojoj slavi izvrsno utkane priče, koja će vas odvesti iz (depresivnog) Danvola na krajnji jug kraljevstva, osrtvo Serkonos i bližu i dalju okolinu najvećeg južnjačkog kapitola, Karnake. Izvrsno kreirane lokacije pomenutog grada i okruženja u mediteranskom, steam punk stilu, sijaset novih i interesantnih likova, nadrealno dobro osmišljeni momenti i set-pisovi, kao i vanserijski dizajn i arhitektura nivoa (koja ponovo pruža višestruke mogućnosti infiltracije, odnosno načina za izvršavanje zacrtanih objektiva), predstavljaju jak motivacioni faktor da se uhvatite u koštac sa spomenutim, problematičnim tehnikalijama, koje ćemo detaljno potkačiti u ostatku teksta.

Kao i ranije, prelaženju nivoa možete pristupiti u kombinaciji smenjujućeg ubilačkog orgijanja i stealth kalkulisanja, ili uz insistiranje na jednom od ova dva ekstrema, što sa sobom povlači dobro znane posledice od ranije (više ubijenih protivnika podiže skalu celokupnog haosa u kraljevstvu, od čega zavisi krajnji ishod igre i pojedini otežavajući momenti na nivoima). Naskakivanja na protivnike, raznovrsna ubadanja, klanja, obezglavljivanja i otvoreni sukobi sa gomilama uzbunjenih protivnika, uz svu masu oružja (mačevi, prangije, bombe, samostreli, mine) i specijalki, su zabavni taman onoliko koliko i zvuče, ali pravo uživanje očekuje samo one igrače koji znaju kako Dishonored zaista treba da se igra. Bešumno šunjanje, kripovanje i tiho onesvešćivanje mnogobrojnih stražara, kao i mukotrpna studiranja nivoa i iskorišćavanje optimalnih ruta ka ciljevima, olakšani su sa nekoliko novih sposobnosti, koje predstavljaju originalnu ili zanimljivu nadogradnju veština od ranije (mogućnost „povezivanja” dva ili više protivnika, nakon čega se jedna akcija preslikava na sve linkovane osobe, shadow walk u kojem se pretvarate u amorfnu senku radi brzinskog repozicioniranja, stvaranje dvojnika za odvlačenje pažnje, prizivanje Void portala koji ošamućuje likove i drugo). Sposobnosti se mogu unapređivati kroz nekoliko podvarijanti (koje imaju ofanzivniji, odnosno pasivniji karakter) skupljanjem runa poznatih od ranije, dok koščatim đinđuvama i amajlijama blago podižete neke od atributa likova (uz sporadične penale). Mehaničko srce iz kojeg šapuće glas Emilijine majke i kojim lakše detektujete pomenute predmete je takođe prisutno, uz dodatne opaske koji vam bliže opisuju karakter NPC-ova koje nameravate da upokojite (što utiče na ranije pomenutu chaos skalu).

Zaštitni znak Dishonoreda uvek je bilo temeljno istraživanje nivoa, koje je za rezultat imalo puno opcionih i sporednih događaja ili zadataka koje možete da odradite mimo glavne misione niti. U nastavku je broj ovih momenata of oportunity daleko veći, i predstavlja odličnu nagradu za pajanje lokacija i obraćanja pažnje na naizgled nevažne detalje, konverzacije likova, obaveštenja na posterima, ili galimatijase sadržaja iz raznih knjiga, prepiski, isečaka, audio-logova i drugog. Kao što već rekosmo, izvrstan dizajn nivoa se podrazumeva, a autori su iscedili dodatne atome u osmišljavanje nekih od njih, koji intrigiraju svojom kreativnošću (famozna Clockwork vila koja modularno menja svoju arhitekturu, nivo u kojem šaltate između dva različita vremenska perioda, što omogućava inventivne pristupe protivnicima i slično).

Cena svega ovoga, pre svega u živcima, ogleda se u sada već legendarnoj mušičavosti igre po pitanju performansi, i totalnoj nepripremljenosti (i jasnoj nezainteresovanosti) nadležnih da se dotična munjevito sanira. Bolna neoptimizovanost igre ogleda se, pre svega, u ogromnim oscilacijama frejmrejta (vezanim za osetljivost miša i neke dodatne, povezane opcije), kao i za delove nivoa u kojima se srećete sa određenim grafičkim efektima koji dovode do vrlo ružnog slajd-šoua i živcirajućeg kočenja i štucanja (materijali koji se vijore ili lelujaju na vetru, na primer). Dodatni kolac u igrino (mehaničko) srce su i nesređeni delovi kóda, koji procese igre uporno postavljaju u najniži modus rada (menjanje dotičnog u Task Manageru igra promptno resetuje onako kako ona hoće već iza prve ćoške ili loading screena), dok bilo kakvo alt-tabovanje promptno usporava celu stvar do neigrivosti.

Većina ovih gličeva će više pogoditi vlasnike AMD grafičkih kartica, mada ni ostatak populacije neće biti pošteđen pomenutih neprijatnosti (uključujući i vlasnike konzola), osim ako ne posedujete zver od mašine po svim relevantnim referencama, koja će, sirovom snagom, po difoltu gutati igru kako treba. Bethesda je obećavala rešavanje ovih problema u sedmici nakon izlaska igre, ali od toga nije bilo ništa osim tupavih saveta kako da tvikujete performanse (smanjite rezoluciju i detalje, jej!, isključite sve ostale aplikacije pre nego što pokrenete igru, dupli jej!). Opuštenost sa kojom se nadležni odnose prema jednom od najiščekivanijih naslova godine graniči se sa arogantnošću. U trenutku pisanja teksta, na Steamu je aktuelna beta verzija patcha koja dobar deo ovih problema relativno ublažava, uz najavu da će oficijelni apdejt kao i dodatni fiksevi biti pušteni u nastupajućim nedeljama.

Čitav ovaj danak u hardveru svakako nije opravdan grafičkim izgledom igre, koji je odličan (da ne bude zabune), prateći prepoznatljiv stripsko-pastelni stil iz prvog dela. Lokacije su sada krcate neuporedivo većim brojem detalja i elemenata scene, teksture su takođe izuzetno oštre, lepe i detaljne, uz gomilu finih i suptilnih vizuelnih efekata (odbljesci na ravnim površinama, zamućenja, talasanja vode, svetlosni i efekti senčenja i drugo), što sada još više tvori izgled oživljenih umetničkih dela, ponovo stvarajući izuzetno uspelu i imerzivnu atmosferu. Zvučna obrada je na očekivano visokom nivou, uz izvrsne i prepoznatljive muzičke kompozicije koje perfektno pašu uz viktorijanski-steam punk karakter Dishonored sveta, dok se profesionalna glasovna gluma svih aktera podrazumeva.

U trenutku dok čitate ovaj opis, situacija je svakako već svarljivija na relevantnim igračkim konfiguracijama, ali je šteta već napravljena i igra ubrzano izlazi iz dalekozora zainteresovanih igrača, koji su se premišljali da li da pljunu obligatornih 60 evra (što možda i nije loše sa finansijskog ugla, zbog izglednih skorih akcija i popusta u budućnosti, koji će približiti igru široj igračkoj populaciji). Dishonored 2 je izvanredna evolucija uspelih koncepata od ranije, koja, osim pomenutih tehničkih majmunarija, ni u jednom drugom smislu nije ispustila loptu, i monumentalna je šteta da se sada trpa u isti koš podsmevanja sa jednom Mafiom 3. Kada bi sve funkcionisalo kako bogovi blagougodnog igranja zapovedaju, konačna ocena Dishonoreda 2 bila bi mnogo viša. Zbog stanja u kakvom se igra sada nalazi (pre svega PC varijanta), morali smo da budemo surovo realni. Šmrc.

Aleksandar DINIĆ