Pre više od 15 godina, studio Bullfrog je u saradnji sa izdavačkom kućom Electronic Arts objavio jednu od najboljih upravljačkih simulacija ikada, biser po imenu Dungeon Keeper (SK 9/1997). To je bilo neobično ostvarenje, koje je igrača, umesto u ulogu plemenitog heroja kojem je cilj da istraži tamnice i istrebi u njima nastanjene zlotvore, stavljalo na stranu zla koje se baš u tim tamnicama skriva. Zadatak je bio zamisliti i izgraditi tamnicu, a onda privući monstrume da je nasele kako heroji sa površine ne bi mogli da otkriju njene tajne. Igraču je bila data sloboda u odlučivanju, ali i odgovornost za sve stanovnike sopstvenog malog Pakla, koji su zaista delovali inteligentno i samostalno. Na žalost po serijal i autorski tim, neposredno posle objavljivanja igre, Piter Molino napustio je Bullfrog, koji je uspeo da objavi samo još jedan nastavak pre nego što ga je EA zauvek ugasio. Od tada se brojni igrači sa nostalgičnim osmehom raduju svakom novom naslovu koji na neki način podseća na čuveni Dungeon Keeper. Posle razočaranja u vidu igara Dungeons i Dungeons: The Dark Lord (SK 10/2011), oči igračke zajednice uprte su u novo čeljade relativno pouzdanog izdavača Paradox Interactive. Nažalost, ni Impire nije ono što smo čekali. Štaviše, daleko je od toga.

Početak igre vodi nas u mračan podrum, gde ne preterano sposoban čarobnjak priziva moćnog demona iz ambisa pakla. Čin ne uspeva u potpunosti, pa umesto zastrašujućeg gorostasa, demon naseljava telo sitnog impa, ali zadržava očajan smisao za humor, što je nešto što deli sa autorskim timom koji je razvio igru. Sledi svojevrsna obuka, u kojoj se ruši „četvrti zid” u svakoj mogućoj prilici, ali se na razumljiv način objašnjava izgradnja tamnice, prizivanje i obuka armije i gotovo sve ono što će biti potrebno da se pređe kampanja. Već tu postaje jasno da je ovaj naizgled simpatičan naslov daleko od onoga što očekujemo na prvi pogled. Naime, nema mogućnosti slobodnog planiranja i građenja tamnice, već je reč o slaganju predefinisanih prostorija koje se naslanjaju jedna na drugu unapred predviđenim prolazima. Nije moguće čak ni menjati veličinu soba prilikom gradnje, već je jedino dozvoljeno rotirati ih, ali samo u koracima od devedeset stepeni. Nije jasno kome je igra tačno namenjena, ali sigurno nije ljubiteljima simulacija, koji obožavaju da odlučuju o svakoj sitnici, a onda uživaju u bujanju sveta koji se oslanja na njihove zamisli i pravila.

Osnov svake tamnice su dve sobe – prostorija sa pečurkama, koja obezbeđuje neophodne sirovine, te prostorija sa blagom, u koju vredne sluge nose prikupljene sirovine. Sluge su impovi, koje Baal (tako se zove mrzovoljni demon) može da prizove bez izgradnje namenske sobe, ali samo do određenog broja. Da bi određene prostorije funkcionisale pravilno ili uopšte neophodno je zadužiti impa da radi u njima. Postoje sobe za prizivanje borbenih jedinica za ishranu, trening itd. Nažalost, upoznavanje s njima vodi do drugog razočaranja – zbog nepostojanja AI-ja vaših jedinica. Naime, uprkos izgradnji kuhinje i zaduživanju impa da pravi hranu, slobodne jedinice nikada neće samostalno navratiti da jedu, čak i ako se nalaze ispred samih vrata, već je neophodno izdati im naređenje da to učine ili ih teleportovati tamo. Istina, neće umreti od gladi, ali će im vremenom opasti agresivnost, jer iz nekog razloga ne žele da se bore na prazan stomak. Slično je i sa treningom, istraživanjem, a donekle i sa borbom, jer je jedinicama potrebno neko vreme da primete i reaguju na protivnika.

Prizvane borbene jedinice moraju se udružiti u odrede. Svaki odred prima do četiri člana, a savetuje se kombinacija različitih klasa. Isprva možete prizivati samo jedinice za blisku borbu, ali će se ubrzo otključati i strelci, magovi i razna čuda neobičnog izgleda i namene. Udružene jedinice napadaju zajedno i zavisno od sastava imaju različite bonuse, a u kasnijem delu kampanje moguće im je dodeliti i „pomoćnika”, koji će im uže odrediti delokrug. Takođe, takve grupe stiču iskustvo i unapređuju se tokom vremena, a može im se nabaviti i bolja oprema. Iako postojanje odreda olakšava upravljanje rastućom armijom, sama borba svodi se na nepregledni haos, u kojem igrač ne može mnogo toga da učini, osim da tu i tamo baci koju (ni malo efikasnu) magiju. Treba istaći to da najveći deo borbi vodite van same tamnice. O, da, ima dosadnih heroja koji nadiru kroz ulaze sa željom da vas opljačkaju, ima i zamki koje možete da postavite i tamo da ih zamajavate, ali jedan do dva odreda na ulazu rešavaju problem, te je tamnica relativno sigurna.

Misije se svode na istraživanje podzemnog terena izvan tamnice, koji obično pripada nekom čarobnjaku-suparniku vašeg gazde i predstavlja mnoštvo dosadnih borbi i pravolinijskog „istraživanja”. Dobrodošao predah bili bi izleti na površinu, samo da se ne svode na jednolične mini-borbe, u kojima ne morate ni da učestvujete, već možete da prepustite minionima da ih sami reše.

Veliki broj grešaka u kodu onemogućava normalno igranje. Poslednja zakrpa donela je više problema nego što je ispravila, uključujući tu i mogućnost da vam se pokvari sačuvana pozicija i da izgubite sav napredak. Inače, postoji i multiplayer, ali kao da ga nema (još je u beti). Igra nije toliko loša koliko možda izgleda na osnovu našeg prikaza, ali autor ovih redova ne može da preporuči nikome da plati za nju punu cenu.

Nikola BULJ