Igra čiji je oficijelni moto „Fight to the death, or die trying” mora da ima nekakve veze sa ljudima koji su tvrdili da svaka igra koja drži do sebe mora jednog dana da dobije i vijetnamsku ekspanziju... Arrowhead Games, autori slavne Magicke, iznenađujuće su duhovita ekipa s obzirom na ledeno švedsko poreklo.

The Showdown Effect je 2D multiplayer pucačina/platforma koja se trudi i uspeva da parodira akcione filmove osamdesetih godina prošlog veka. Pored retro gameplay stila, koji se svodi na skakutanje i napucavanje po platformama, drugo osnovno obeležje igre je humor, koji „nosi” kompletnu akciju. U igri, nažalost, nema single player sadržaja, što nikad nije dobro za preživljavanje u ovom surovom svetu punom zahtevnih mušterija.

Likovi u igri predstavljaju karikature filmskih akcionih heroja, ali osim Švarcenegera (Dač Meklon), koji dolazi sa nekoliko slavnih kontekstualnih komentara/one-linera („Stick around”, „Consider that a divorce”...), nijedan drugi ne karikira specifičnog glumca, već arhetipove lika i situacije (pošteni policajac koga teraju u penziju, delta force komandos kome su oteli porodicu itd.). Igri akutno nedostaju varijacije na temu Brusa Vilisa, Harisona Forda i Sigorni Viver, što (teoretski) može da se doda kroz patch ili in-game prodavnicu.

The Showdown Effect je prosto izmišljen da se igra u društvu prijatelja, uz VOIP preko Venta, Teamspeaka, Mumblea ili ubogog Steam voice chata. Multiumiranje od smeha na parodirane filmske one-linere, psovanje, stenjanje, krkljanje i karikirano übernasilje predstavljaju odličnu zabavu za nekoliko igračkih sesija, uz tendenciju brzog „burnouta”. Ovo je igra koju ćete non-stop igrati nekoliko dana, da biste je onda naprasno odložili kada se ZOMG faktor potroši, a frendovi razbeže.

Igra ima četiri mape i četiri moda. Prvi je klasičan free for all Deathmatch, drugi je timski TD, a treći i četvrti, Expendables i One Man Army, uspešno iskaču iz šablona. Expendables vas deli u dva tima, heroje i henčmene. Prvi zadržavaju likove, default loadout oružja i sposobnosti, dok drugi preuzimaju ulogu potrošne akcione robe sa nasumičnim oružjem i bez mogućnosti za previjanje rana. Uloge se menjaju u svakoj rundi, koju dobija tim henčmena kada uspešno istrebi pesky heroje. One Man Army je varijacija na temu Expendablesa u kojoj samo jedan lik igra kao heroj, dok ostatak henčmen ekipe ima zadatak da ga kokne, nakon čega srećni likvidator postaje heroj i ciklus kreće ispočetka. U igri je permanentno uključen friendly fire, što predstavlja generator dobrog zezanja ako igrate sa prijateljima, i „OMG NOOB” komentara u partijama sa strancima. Što se tiče mapa, one predstavljaju odlično dizajnirane lokacijske arhetipove iz akcionih filmova: banditska tvrđava, neo Tokio, fabrika za preradu ribe(!) i zamak sa bližom okolinom taman su toliko veliki da ne bude gužve u partijama sa osam igrača, ali su malo previše prostrani za četvoročlane timove, tako da u igru sa drugarima morate primiti i strendžere ako želite klanicu maksimalnog kvaliteta.

U igri postoje dva tipa prodavnice. Stvari iz jedne otključavate poenima koje zarađujete igranjem, dok druga prima evriće u malim dozama. Osim osnovnog oružja (automat, sačmara, pištolj, bazuka itd.), koje ćete zaraditi za nekih sat vremena igranja, i dodatnih likova sa kojima je moguće igrati, većina ostalih „anlokablsa” ima striktno kozmentičku prirodu. Kape, cvikeri, viteški tabardi i oklopi, cilindri, majice i štasvene dozvoljavaju totalnu vizuelnu diversifikaciju vašeg lika. Investicijom poena možete kupiti i mutatore koji modifikuju pravila u multiplayeru (menja ih onaj ko hostuje meč) – igru bez previjanja, samo sa pištoljima i druga ograničenja kupovaćete onda kada se debelo smorite od balansiranog default podešavanja.

Interesantan šoping aspekt je kupovina skinova za oružje koje mu ne menja funkciju niti damage, ali mu znatno modifikuje izgled: sačmaru možete „presvući” u blanderbas sa ustima cevi nalik na trubu, mauzer pušku u railgun i slično. Ako imate dovoljno strpljenja da uštekate poene, Dača Meklona (Švarcenegerov arhetip) možete obući u crno, kupiti mu crne cvikere i minigun skin za automatsku pušku, i time napraviti vizuelnu aproksimaciju Terminatora (ili izabrati duge krpe/skinove i kreirati Kindergarten Copa. Opcija ima maltene koliko i filmova sa njim).

The Showdown Effectu zameramo inicijalni nedostatak sadržaja. Četiri multiplayer mape i četiri moda ni izbliza nisu dovoljni za zadovoljavanje igračkih apetita, pa makar se radilo o naslovu koji košta samo deset evra. Takođe, progresija kroz nivoe nije adekvatno realizovana jer apostrofira kozmetički, a ne utilitarni karakter stvari koje se otključavaju. Igre koje to dobro rade (CoD i Battlefield, recimo) svoju popularnost u dobroj meri duguju perfektno brušenoj šargarepi kojom igraču mašu ispred nosa – oružja, dodaci, gedžeti i druge stvari koje modifikuju gejmplej jurićete sa većim intenzitetom nego par gaća u drugoj boji.

Miodrag KUZMANOVIĆ