Svet postaje daleko prostranije mesto onda kada se zidovi pretvore u podove”, poručuje nam glavni junak Mosta. Ko je zapravo bradati čovečuljak velikih očiju bez zenica? Svaki nivo ove nesvakidašnje logičke igre započeće uz zvuke žvrljanja olovke po papiru. Pokušava li on to da pronađe rešenje nekih drugih, bitnijih životnih problema umesto rešenja zagonetki na monitorima ispred nas? Ostavićemo protagonistu da se bavi svojim egzistencijalističkim problemima (koji će biti servirani na način sličan onom u Braidu) i pozabavićemo se mehanikom i karakterom same igre.

Svaka prostorija je fantazmagorična crno-bela zavrzlama sa prostornim elementima karakterističnim za stvaralaštvo Maurica Kornelisa Ešera. Osnovne odlike arhitekture nivoa su staze koje podsećaju na Mebijusovu petlju i zidovi koji se već sledećeg trenutka pretvaraju u pod ili plafon po kojem nonšalantno šetate. Svaku sobu rotirate prema potrebi u levu ili desnu stranu, istovremeno pomerajući centar gravitacije nivoa. Gotovo uvek društvo u prostoriji će vam praviti i kugla zluradog izraza lica, čiji je dodir smrtonosan i koju veštim manipulisanjem gravitacionog polja morate naterati da radi za vas ili da vam se jednostavno ukloni s puta. Pretpostavljamo da kugla (koju su autori nazvali Pretnjom) simboliše stvari iz realnog života koje nam vise nad glavom, nikada nam ne dajući mira i ugrožavajući nam egzistenciju... A možda je u pitanju i najobičniji veliki okrugli kamen, ko zna.

Tu su i polja koja funkcionišu kao neka vrsta teleporta koji će vas prebaciti u drugu ravan, istovremeno vas pretvarajući u sopstveni „negativ”. U takvom stanju možete dohvatiti ključ, koji se nalazi u istoj ravni, ili pak proći kroz vrata i završiti nivo. Povremeno ćete nailaziti na „veo”, koji pak neodoljivo podseća na zavesu za tuš-kabinu. Dok ste pod velom, možete fino podešavati pravac u kojem će gravitacija delovati, i na taj način uticati na kretanje kugle. Sve ovo deluje konfuzno samo na papiru – igra ima jednostavnu mehaniku čije ćete konce pohvatati već nakon jednog ili dva nivoa. Upravljačka šema svodi se na levi i desni kursorski taster kojima rotirate scenu, dok glavnim junakom manipulišete klasičnom kombinacijom WASD. Prema potrebi, razmaknicom vraćate vreme unazad, ali za razliku od Braida, ovo nije alat za rešavanje zagonetki, već jednostavno pomoć onda kada načinite pogrešnu procenu.

Mali broj nivoa najveća je mana igre. Pronalaženje izlaza iz 24 prostorije je zadatak koji uporniji igrači mogu da završe za samo jedno popodne, nakon čega ih očekuje ponovni prelazak istih svetova, ali ovog puta „obogaćenih” otežavajućim elementima. Za pozitivni utisak koji kratki (ali simpatični) The Bridge ostavlja na igrača umnogome je zaslužna izuzetna (i izuzetno originalna) grafika, hrabro i bez pardona servirana u svoj svojoj crno-beloj raskoši.

Miša MITRANOVIĆ