Nakon čitave tri i po godine tezgarenja po konzolaškim svadbama, još jedan zabludeli sin vratio se PC jatu, kojem je po svim parametrima trebalo od početka da pripada. Nastala iz pera genijalnog Tima Šejfera kao plod čiste i iskrene ljubavi prema tematici oko koje se vrti igra, Brütal Legend je urnebesna hevi metal operska epopeja i nešto najbolje što se desilo hard rok i metal kulturi u poslednjih desetak godina, u širem smislu industrije zabave.

Edi Rigs, smoreni tehničar nesnosnog tin-pop kvazi metal-rok benda, krade bogu dane sa setom se sećajući legendarnih muzičkih vremena. Nakon što jedan od pomenutih tupsona izazove nesreću koja iz drevnog sna probudi razjarenog metalskog demona Ormagödena, Edi biva teleportovan u paralelnu dimenziju, čiji bizaran izgled i likovi koji je nastanjuju deluju kao da su sišli sa omota najatraktivnijih hevi metal albuma. Ugnjetavani ljudski stanovnici ovog uvrnutog kraljevstva prepoznaju u Ediju mesiju iz legende o Odabranom i smesta ga postavljaju za vođu otpora protiv hordi demona Dovikjulusa i glem-rok lakeja Lajonvajta, koji će vam zadavati glavobolje u prvoj polovini igre.

Ono što sledi predstavlja dinamični miks klasičnog akcionog orgijanja po protivnicima (vernom sekirčinom i još vernijom gitarom), tranzita po open-world mapi u GTA stilu pešice ili unutar Edijevog demonskog bagija, kao i zloglasne sekvence sa bitkama odrađene u kombinaciji akcione makljaže i dinamičnog izdavanja komandi trupama pod vašom kontrolom. Pored ovoga, tu je još i buljuk sporednih misija i aktivnosti, podjednako repetitivnih koliko i zabavnih.

Fantastičan izgled i dizajn sveta kojim ćete krstariti, Šejferove bravure u vidu izvrsno određene priče i uverljivih likova, spektakularne lokacije i epske bitke u parafraziranom „Lord of the Rings” fazonu, a sve to zaodenuto u ruho najboljeg od hevi metal muzike iz nekih boljih vremena, aspolutni su hajlajt igre i teraju na osmeh tokom igranja, čak i pored nekoliko neshvatljivih propusta, za koje ne postoji izgovor u vidu nedostatka vremena za njihovo peglanje.

Prvi se odnosi na nedopustivo bagovitu verziju igre koja je puštena u prodaju, i koja je od tada intenzivno peglana pečevima. To se ogleda u grafičkim gličevima i nedostacima pojedinih efekata ili elemenata HUD-a, lošoj optimizaciji i štucanju igre čak i na daleko superiornijim mašinama od mejnstrima koji je vladao 2009. godine, trokiranju zvuka u pojedinim trenucima i slično.

Drugi problem tiče se pomenutih taktičkih bitaka, koje su kontekstualno sjajno osmišljene, dobro se uklapaju u priču Brütal Legenda i predstavljaju osveženje gameplaya, ali škripe (vrište) po pitanju same realizacije. Kao prvo, često je teško (naročito u prvoj polovini igre) razlikovati svoje od protivničkih jedinica (vizuelno su vrlo slične, naročito iz daljine), sistem izdavanja komandi je konfuzan i neudobno robustan, Edi mora konstantno da bude u blizini svojih jedinica kako bi im izdavao naređenja, a izdavanje naređenja pojedinačnim jedinicama prava je noćna mora po pitanju akrobatike mišem i tastaturom. Jednom kada im i zadate instrukcije, ne smete izdavati klasična naređenja jer se to ponovo odnosi na sve ostale jedinice u vašoj blizini i slično. Svemu treba dodati potrebu da se i sami uključite u borbu svojim običnim i specijalnim napadima, kao i pomenutim solo deonicama, što bitke brzo pretvara u neudobnu krkljanac-šutku, bez obzira na mogućnost da raširite (demonska) krila i brže pokrijete bojno polje svojim prisustvom (jedina slamka spasa u ovim deonicama, koje bi u suprotnom slučaju bile praktično neigrive).

Grafički, igra pleni kombinacijom izvrsno osmišljenog i koloritno prezentovanog sveta, zanimljivo odrađenom smenom dana i noći, atmosferskim (ne)prilikama, fantastičnim načinom na koji se nebo komeša iznad Edija, kao i uverljivim izrazima na licima likova prilikom dijaloga. Glavna zvezda igre je, međutim, zvučna obrada, koju krasi obilje metalskih semplova, gitarskih rifova, glam-metal vrištanja itd. Tome treba dodati i čitavu plejadu vrsnih glasovnih talenata, kao što je više nego raspoloženi Džek Blek (kome uloga Edija Rigsa, osim stasa, leži kao salivena) i nekoliko odlično upregnutih muzičkih legendi (pomenuti Ozi Ozborn, Lemi Kilmister iz „Motörheada”, frontmen „Judas Priesta” Rob Halford, glumački as Tim Kari i drugi). O impresivnoj plej-listi, koju čini više od sto legendarnih hevi-metal i rok numera, ne treba ni trošiti reči, uz bolno odsustvo „Iron Maidena”, „AD/DC” i „Metallice”, koji su ostali neumoljivi po pitanju spuštanja tarife za licencu. No, dobro, koga nema...

Aleksandar DINIĆ