March of the Eagles je nova Paradoxova igra koja po mnogo čemu predstavlja iskorak u odnosu na kompleksne grand strategije sa kojima je ovaj švedski developer stekao besmrtnu slavu. Iako je zasnovana na poslednjoj iteraciji strateškog enginea Clausewitz, igra nema dinastičku niti stratešku nadgradnju, što njene „velike” kolege čini tako posebnim. U odnosu na Europu Universalis, Crusader Kings i Hearts of Iron, March of the Eagles deluje kao učilo za privikavanje početnika – ako ste igrali Sengoku, zamislite kako bi izgledao bez dinastičkog i modula za „plotovanje” zavera i dobićete približnu sliku Marša orlova. Osim rudimentarne diplomatije i ratovanja, ovde nema ničega drugog. Optimista bi rekao da igra laserski fokusirano odvaja bitno od nebitnog, a pesimista bi ukazao na to da se na amputate lože samo lekari i frikovi.

Okosnica igre je vremenski period od 1805. do 1820. godine, doba razornih potresa na geopolitičkoj mapi Evrope, velike koalicije protiv malog Korzikanca i ratova koji su zapalili Stari kontinent. Igra vam nudi klasičan izbor između velikih i sekundarnih sila i kao cilj vam postavlja sticanje kopnene i pomorske dominacije. Država/imperija koja ostvari dominaciju na jednom polju stiče mogućnost za kreiranje koalicije protiv entiteta koji drži drugi monopol. U praksi, konflikt se svodi na istorijski kleš između Velike Britanije i Francuske, mada vrlo interesantne opcije imaju i Rusija i Otomanska imperija, a pogotovu Austrija i Pruska, stisnute u sendviču između Francuza i Rusa.

Umesto istraživanja, alokacije budžeta i kompleksnog tehnološkog grananja, napredak nauke, tehnike, civilnih i vojnih doktrina odrađen je kroz sistem „ideja”, predstavljenih u formi bonusa, koji se otključavaju investicijom poena zarađenih ratovanjem i prostim protokom vremena. Pored galerije zajedničkih, svaka velika sila u igri ima i sopstvenih pet bonusa. Između ostalog, Francuzi mogu da otključaju masivne pluseve na napad artiljerijom, Englezi na kvalitet flota, dok Rusi imaju mogućnost da pazare otpornost na manjak zaliha u zimskom periodu i izbor „spaljene zemlje” kao metode ratovanja.

Najveće praktično i konceptualno ograničenje igre tiče se njenog enginea, odličnog za grand strateški segment, ali krajnje neupotrebljivog za taktički elemenat igre. Kao i u svim ranijim Clausewitz igrama made by Paradox, bitke se svode na „presipanje iz šupljeg u prazno”, tačnije na usmeravanje armija na teritorije na kojima džedži protivnik i čekanje da jedan sprajt ubije drugog. Za jednu strategiju koja se bavi napoleonskim ratovanjem, to je krajnje besmisleno jer se strateški genij malog Korzikanca, maršala Neja, Kutuzova, Velingtona i drugih simulira isključivo kroz pasivne bonuse i cifre uz pomoć kojih kompjuter izračunava ishod. Istini za volju, opcije za pripremu armija pre bitke sada su mnogo detaljnije. Svaka armija ima dva krila, centar i rezerve, kojima možete dodeljivati posebne komandire, raspoređivati trupe i određivati default ponašanje u bitkama. Ova metataktika, nažalost, neće biti jasna onome ko se makar amaterski nije udubljivao u udžbenike sa prve godine Vojne akademije kopnene vojske. Da li kompletnu konjicu ima smisla staviti na krila, a ako ima, na koje? Kolike su rezerve dovoljne, a šta je previše? Svu artiljeriju strpati u centar ili ostaviti nešto u rezervi? S obzirom na to da u igri ne postoji čak ni pasivni pregled taktičke situacije za vreme trajanja bitke (koji, na primer, postoji kod DOS fudbal menadžera starih 20 godina), nećete biti u stanju da neposredno vidite posledice svojih dobrih ili loših odluka. Još jedan loš elemenat jeste jurnjava za desetkovanim protivničkim vojskama, koje su u stanju da se izmigolje i do deset puta pre nego što ih dotučete. Jurcanje za njima će, nažalost, biti manuelno, jer automatski strateški AI iz Hearts of Irona III ovde nije implementiran. Zbog toga ćete pljuvati krv ako igrate kao Francuska i napadnete Rusiju – 800 provinicija, stotinak gradova/utvrđenja i nepregledan broj separatnih jedinica koje se raštrkavaju na milion strana... Trebaće vam sto ruku i mnogo strpljenja.

Najbolja napoleonovska strategija ostaje Napoleon: Total War, a March of the Eagles ima smisla igrati samo ako vam TW igre, od preterane konzumacije, već izlaze kroz uši i pore na telu.

Miodrag KUZMANOVIĆ