Kada učestvujete u „Igri prestola”, od nepromišljene hrabrosti najčešće nećete imati preterane koristi, naprotiv. Ned Stark je bio hrabar kada je Sersei priznao da zna sve o incestuoznoj vezi sa Džejmijem, pa je ostao bez glave; Oberin Martel je bio srčan kada se u duelu suočio sa Planinom koja hoda, te je završio bezub (i bezglav); Cyanide je imao kohones kada je strategiju A Game of Thrones zamislio kao kompleksnu simulaciju intrige, savezništva i podmetanja, čime je potpuno alienizovao fanove koji su očekivali zabavu, a dobili smor koji se teško može igrati bez udžbenika...

Jedna mala napomena za početak: autor ovih redova je Martina čitao na engleskom, jer nije mogao da svari idiotske prevode tipa Winterfell->Zimovrel. Dakle, ako se neko ime ili pojam ne poklopi sa domaćim prevodom, ne zamerite.

A Game of Thrones: Genesis je nesvakidašnja real-time strategija, naslov koji specifičnom strateškom mehanikom pokušava da se izdigne od bilo čega što ste do sada videli. Kao i u „Pesmi leda i vatre”, Martinovom remek-delu low fantasy literature na kome je bazirana, primarni fokus igre je na zakulisnim radnjama, sklapanju savezništava, izdaji i podmetanjima. Zašto je onda knjiga super, a igra nije? Iz mnogo razloga, od kojih je najbitniji onaj koji se tiče kvaliteta i kalibra samih protagonista, čije je odsustvo u igri apsolutno.

Rad na AGoT: Genesisu započeo je pre prvih vesti o TV seriji, te između HBO poslastice i igre nema nikakvih poklapanja u pogledu priče i likova. Single player kampanja smeštena je u prošlost Vesterosa i počinje egzodusom Nimerije u Dorn i sklapanjem savezništva sa kućom Martel; nastavlja se invazijom Egona Osvajača, koji je na leđima zmaja Baleriona pokorio svih Sedam kraljevstava, pa pobunom Roberta Barateona... Zaplet je verodostojan sa strane lorea, ali potpuno nezanimljiv zbog krajnjeg odsustva identiteta i distinkcije među velikim porodicama, kao i amaterskim dijalozima, čiji nekvalitet snažno bode uši. Kampanja je dosadna i zato što eskalira brzinom gusenice, dajući vam kap po kap novih jedinica i sadržaja tempom koji uspavljuje. Identitet feudalnih familija Vesterosa u igri jednostavno ne postoji. Svaka Kuća ima potpuno identične jedinice i koristi potpuno identičnu taktiku, razlikujući se samo u nekoliko procentualnih bonusa (Barateoni treniraju strelce 50 odsto brže, recimo) i u pogledu posedovanja jedne unikatne jedinice. That’s right, jedna jedinica razdvaja Targarijene i Tulije, frakcije koje su teoretski, praktično i lore-wise fundamentalno različite. Ta jedna jednica nije čak ni zmaj: specijalnost Targarijena, kažu autori igre, jeste izviđački gavran. WTF? Specijalka kuće Martel je konjanik-strelac (a ne kopljanik, što bi bilo logičnije), dok jedino Starkovi imaju svoje Direwolfove da ih greju. Ultrabezveze.

Klasična (poznokampanjska) skirmish ili multiplayer bitka izgleda otprilike ovako – imate zamak, imate mapu prepunu neutralnih naselja, imate jedan ili više protivničkih HQ-a, koji su srazmerno daleko jedni od drugih. Vaš cilj? Steći više prestiža od protivnika, milom ili silom, diplomatijom ili špijunažom, otimanjem ili likvidacijama... Svaka partija može se grubo podeliti na dve faze: fazu mira i diplomatije, te fazu vojnog sukoba. Prva faza je faza igranke, u kojoj ćete slati izaslanike u misije pridobijanja neutralnih naseobina, rudnika i Septi (čime pokrećete trgovinu koja donosi novac), slati plemenite gospe u misije cementiranja tih savezništava, štancovati ubice koje će eliminisati te gospe i uzurpirati savezništva; trenirati špijune koji će pretraživati mapu u potrazi sa ubicama i drugim stealth jedinicama, slati roguese u gradove da dižu pobune, slati asasine da pobiju vođe pobune, pujdati gospe da zavedu asasine ili rogueove da ih podmite... Svaka „mirovna” jedinica u igri ima protivjedinicu, koja opet ima protivjedinicu ili protivtaktiku. Ne znamo da li lagano naslućujete problem, ali čekajte – najbolje tek dolazi! Svaka vaša jedinica može biti prerušeni protivnički agent, te korist od ugovora/dogovora koje sklopi ima vaš protivnik, što ne možete zasigurno znati dok jedinicu/naselje ne ispitate sa dva špijuna, jer jedan takođe može biti protivnički agent! Ou, boj... Slepi pokušaj kopiranja „trust no one” lajtmotiva iz „Pesme leda i vatre” imao je katastrofalne posledice po gameplay.

Broj faktora o kojima morate voditi računa u ovom RTS-u je preveliki, a sam proces frenetične analize mape i mikromenadžmenta ranjivim jednicama izuzetno je zamoran. Konfuziji doprinosi i nespretna separacija klasa. Na primer, RPG arhetip lopova u igri dolazi u četiri forme, od kojih svaka ima jednu ili više različitih uloga: Spy (ispituje gradove i likove, sklapa tajne paktove), Rogue (diže bune i podmićuje), Assassin (ubija), i specijalna jedinica kuće Erin, Thief, koja nešto krade, valjda... Verovatno bi ih bilo više da autorima nije ponestalo sinonima. Prosto ćete odahnuti kada rat konačno izbije, i kada ćete gradove i sela osvajati grubom silom, komandujući low poligonalnim nesrećnicima na ružnim, braon mapama.

Miodrag KUZMANOVIĆ