Dead Island

Sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da... Iako ne postoje indicije da je Desanka Maksimović za života bila fan zombi apokalipse na filmu, u literaturi i igrama, niti se iko seća da je gajila neki poseban afinitet prema RPG igrama u prvom licu, stara gospođa umešno je istakla univerzalni princip da neumerena paljevina nikom nije donela ništa dobro.

Kao i većina hot naslova za PC koji koriste Steamworks, i Dead Island je podlegao segregaciji na SAD i ostatak sveta: američkim igračima igra se otključala 6. septembra, dok su Evropljani i ostali luzeri morali da čekaju deveti. Sve bi se to moglo preživeti da već sedmog ujutru nisu počeli da pljušte komentari tipa: „Hej, ovo je mešanac Fallouta 3, Left4Deada i Borderlandsa” i „Hoj, ovo nije prosta survival horror akcija, ovo je open world survival horor RPG...” Gasp! Agonija je lepa samo dok se sreća čeka? Potpisnik ovih redova ležao je u kadi s ledom da ne bi kožom palio čaršave i topio beton usijanim nervoznim koracima. Sedamdeset i dva sata, još sedamdeset dva sata do beskrajne sreće špikovane infekcijom, udovima i izlučevinama...

Khm. 72+20 sati kasnije, vaš kritičar skontao je da je Dessie bila potpuno u pravu – veći deo užitka izgoreo je u trodnevnom cupkanju i gledanju na sat, dok se sam čin igranja, nakon ekstaze koja je trajala dva sata, sveo na klimanje glavom, mehaničke pokrete i blagu znatiželju u pogledu kraja igre. Realnost Dead Islanda nije izdržala moćne tvrdnje iz forumskih komentara srećnih Amerikanera: suviše linearna da bi ponela atribut open world, previše beskarakterna da bi opravdala moćni tizer kojim je najavljena (http://bit.ly/fOqmXg), odviše antiklimaktična i pošteđena eskalacije da bi dvadesetak sati igre koje zahteva od temeljnih igrača imalo realnu poentu. Dead Island nije undead Fallout 3 – više podseća na zombi varijantu Fablea 2, kome su dodate Borderlands brojčane indikacije štete koju nanosite protivnicima, malo skeletalne animacije i mnogo limfe, krvi i udova. Eto, makar se na goreu nije štedelo.

Dead Island je polulinearni akcioni RPG koji obrađuje avanture grupice likova u tropskom turističkom raju koji je zahvatila zombi apokalipsa. Imuni na infekciju, ali okruženi desetinama hiljada zombija, naši junaci (ili junak/junakinja ako igrate solo, a ne co-op) imaju zadatak da prežive i nekako pobegnu odatle. Igra je oformljena kao akcioni RPG u prvom licu, urađen u poluslobodnoj formi prelaženja story driven poglavlja, od kojih je svako vezano za jedan deo ostrva. Početni osećaj slobode koji donose spektakularne viste u igri je manje-više iluzija – terenske celine su bazirane na širokim stazama koje omogućavaju kretanje od jedne bitne tačke to druge (recimo od plaže do svetionika), ali koje nevidljivim zidovima i zaključanim vratima sprečavaju neometano istraživanje. Ne možete se, recimo, popeti na vrh impresivnog hotela iz prvog poglavlja, niti detaljno istražiti njegove sobe, osim ako nemate quest čiji vam skript magično i samo tom zgodom otvara prolaz; ne možete ulaziti u rastinje i čestar, niti se penjati po bogazama koje autori igre nisu predvideli za kretanje. „Warning, you are exiting the playable area” jeste poruka koju igra suviše često poteže, mada se u prvom poglavlju nekako više trudi da vam pruži iluziju slobode. Druga polovina i finale igre su linearniji i rigidniji, a pate i od odsustva realne eskalacije koju očekujemo od igre sa zombi tematikom. Da li zbog ograničenja 3D enginea ili zbog limita autorske vizije, nikada se nećete uhvatiti u koštac sa zombi formacijom većom od ojačanog odeljenja. Ključna scena svakog zombi filma je suočavanje sa punim intenzitetom pretnje, kada pogled i kamera puknu na beskonačnu hordu koju tanka ograda/klimava vrata ili nešto ekvivalentno jadno sprečavaju da vas pokida. Ovde toga nema, i zato Dead Island do kraja ostaje smalltime alternativa prosečnom zombi fliku.

Možda malo preterujemo sa kritikom, ali to radimo samo zato što smo očekivali moćne kule i blistave gradove, a dobili, štajaznam, Kostolac... Sirova akcija u igri je adiktivna na specifičan mesarsko-akcioni način. Devedeset odsto zombi smrti uzrokovaćete hladnim oružjem, komadajući nemrtve mačetama, satarama, noževima, kukama, motikama, veslima, kombinujući zaseke i zamahe sa šutiranjem i pesničenjem zombija koji vam se unesu u facu... Pištolji, sačmare, automatske puške i ostale pucaljke dolaze relativno kasno (10+ nivo) i nikada ne postaju preterano dominantne, jer samo nezaraženi ljudski protivnici dropuju municiju, a protiv njih ćete se boriti samo u nekoliko navrata. Sva hladna oružja imaju (prekratak) rok trajanja, ali im durability možete povratiti na radnim stolovima, kojih ima na svakom koraku. Svaki oružani objekat u igri je kolorno kodiran po kvalitetu (belo, zeleno, plavo, ljubičasto, oranž) u skladu sa standardnom MMO konvencijom: najbolje primerke sticaćete kao quest rewardove i nadograđivati ih na workshop stolovima koji vam služe za opravku, investirajući novac koji (takođe) dobijate kao quest nagradu ili ga nalazite u gameworldu. Kome zapravo plaćate 50 dolara kada na strugu bejzbol palicu špikujete ekserima, ili mačeti dodate baterijski napajan dodatak za elektrošokove? Nikome, ovo je igra, krajnje je vreme da prestanemo sa glupim pitanjima.

Mlaćenje, igra brojki, udaraca i kritikala, skupljanje XP-a i loota u velikoj meri podsećaju na Borderlands, a dodatnu dozu sličnosti predstavljaju skill drvca kojima uobličavate svoj lik u skladu sa stilom igre. Svo četvoro imaju miks unikatnih i zajedničkih talenata, od kojih ćete svakako prvo zagrabiti u granu koja daje talente za dodatnu izdržljivost oružja: ništa gore nego kad vam usred nedođije pukne epska sekira, pa ostatak misije odradite uz pomoć čiviluka ili drške od metle.

Utisak koji preovlađuje posle kompletiranja priče jeste onaj o nerealizovanom potencijalu. Na svakom koraku Mrtvog ostrva nalazićete tragove odličnih ideja, od kojih se iz nepoznatih razloga odustalo. Sam početak, recimo, u kojem birate protagonistu i slušate umešno napisanu i još bolje izgovorenu „origins” tiradu, implicira snažnu orijentaciju igre ka razvoju karaktera, čega u daljem toku nema ni od korova. Likovi sa bogatom predistorijom svedeni su na „ugh”, „agh”, „yaaargh” i drugo borbeno stenjanje, uz povremeni usklik zadovoljstva posle dinga na sledeći nivo. Račvanja priče, individualnih questova, pa čak ni lik-specifičnih monologa/dijaloga van in-game filmića jednostavno nema. Vrlo lejm. Zajedničarenje u cutscenama koje prikazuju četvoro junaka u ansambl akciji još je gluplje, jer ima smisla jedino ako igrate kooperativno sa još trojicom igrača. Za razliku od, recimo, Left4Deada, u kojem AI botovi kontrolišu članove ekipe koji nisu pokriveni vama i vašim prijateljima, u Dead Islandu svako soliranje je bukvalno soliranje, što bi bilo sasvim u redu da nema NPC quest givera koji vas oslovljavaju u množini (my friends!), filmova (na kraju svakog akta) koji prikazuju grupnu (inter)akciju i prepiranje, i, možda najvažnije, elitnih protivnika koji očigledno nisu namenjeni pojedincu. Thug zombiji koji vas udarcem odbace nekoliko metara, Floateri koji vas pljuju otrovnom povraćkom, Ramovi koji se zaleću na vas i drugi mini-boss zombiji najčešće će vas pocepati iz dva udarca, prisiljavajući vas na taktiku „udri i beži” , eskiviranje, obigravanje, traženje plinskih boca u okolini (koje biste daljinski detonirali) ili upotrebu Molotovljevih koktela/priručnih bombi.

Naš najveći problem sa igrom jeste odsustvo realnih konsekvenci pri pogibiji: kada vas umlate/sažvaću/otruju, dočekaće vas splash screen sa sedmosekundnim odbrojavanjem, nakon čega sledi materijalizacija u neposrednoj blizni mesta gde su vam skinuli glavu, vrlo slična Bioshock respawnu u najbližoj Vita sobi. Izgubićete nešto keša, ali se zbog toga nećete previše potresti niti ćete svakom budućem okršaju sa hordom andeda pristupiti uz mešavinu anksioznosti, tenzije i uzbuđenja, emocijama koje čovek očekuje od igre bazirane na zombi apokalipsi.

Miodrag KUZMANOVIĆ