Kad Paradox ubode, to ne podseća na žaoku ose već na vakizaši između rebara. Njihovo strateško viđenje olujnog Sengoku perioda japanske srednjovekovne istorije nije vizuelno-taktički gigant kalibra Shogun 2: Total War, već divna i tiha megakompleksna strategija, čiji aduti leže u sferama porodice, klana, poverenja i intrige. Sengoku je quietly brilliant, a HTC će nam oprostiti što njihov korporacijski slogan koristimo bez eksplicitnog odobrenja.

Cilj igre je preuzimanje titule šoguna, koju ćete dobiti od božanskog imperatora ako (milom ili silom) svom klanu obezbedite kontrolu nad 50 odsto japanskih provincija i 36 meseci odolite masovnim napadima ostalih klanova, ujedinjenih u nameri da vas upropaste. Strateška osnova igre su odnosi među ljudima i relacije između konkurentskih klanova, a najniža „motivaciona jedinica” te osnove je limit neposredne kontrole nad teritorijom koji zahteva formiranje veze između vazala i sizerena. Svaki feudalac u igri ima sopstveni Domesne, to jest skup pojedinačnih teritorija kojima neposredno upravlja i koji najčešće nije veći od pet. Ako (kao lider klana) preuzmete direktnu kontrolu nad korijima (najmanja teritorijalna jedinica) preko tog limita, drastično povećavate šanse za seljačkim bunama, čime igra simulira složenost neposrednog administriranja. Rešenje za ovaj problem je dodela zemlje vazalima. Lojalni (u teoriji) sinovi, braća, bliži i dalji rođaci dobijaju korije na upravu, uz obavezu da ih sami razvijaju, da deo poreza daju u klanovsku kasu i da u slučaju rata obezbede vojsku. Trik je prepoznati pravog čoveka za pravo mesto, tj. onog ko vas neće prvom prilikom prodati za šaku pirinča.

Manipulacija dinastijom mnogostruko je složenija od tapšanja po ramenu i davanja tapije. Kreiranje geneološke mreže kroz „orođivanje” sa drugim klanovima, traženje partnera za sebe i vaše potomstvo koji će sledećoj generaciji podići atribute u Diplomacy, Martial i Intrigue kategorijama uz izbegavanje incesta ili razmnožavanja sa potomcima iz takvih brakova predstavlja osnovu napredovanja vaše loze, a samim tim i klana (ovaj genetski gameplay inženjering u krutom feudalizmu gotovo je identičan onom iz Crusader Kingsa, starijeg Paradox naslova koji ove godine treba da dobije nastavak). Sklapanje strateških brakova i otimanje teritorije kroz nasleđivanje gotovo da je ravnopravno ratovanju, a ovaj dodatni sloj slatke kompleksnosti uspešno kompenzuje mršavost vojno-taktičkog segmenta igre (pogledati prikaz Sengokua u rubrici „Prvi utisci”, SK 8/2011).

Sengoku oduševljava jer je totalno i apsolutno nepredvidljiv. Osvajanje teritorije može vam ići kao pesma, uz konstantan priliv novca i jačanje rodbinskih veza sa jakim klanovima, a onda u deliću sekunde sve odlazi u (božanski) vetar: lider umire od starosti, na njegovo mesto dolazi deformisani sin kojeg vazali mrze iz dna duše, ekipa pravi pobunu i izdvaja teritorije iz klana, građanski rat poništava sve što je urađeno u prethodnih sto godina. Debil koji je na vlasti nije napravio sina (–60 odsto na fertility zbog bolesti), tako da ne bi pomogao ni sepuku i delegacija vlasti nekom svežem potomku, a stric (brat lidera koji je otegao papke) priključio se pobunjenicima; osvajaju vam poslednju teritoriju, rodoslov se prekida, a igra vam ponizno saopštava da je Game Over. Čak i ako ste sve isplanirali do balčaka, inicijalnog lidera, njegove sinove i braću poženili plodnim mladim ženama i naštancovali potomstvo, dovoljno je da jedan ambiciozni ujak, recimo onaj koji drži pet ključnih teritorija, postane učesnik u zaveri koju je skovao mutni sused i formira sopstveni klan dan pre nego što vam komšija umaršira trupe u (znatno) manju teritoriju. Protivnički klanovi ne propuštaju priliku da iskoriste slabost u svojoj okolini, a omiljena taktika je da objave rat obližnjem klanu koji je zaratio sa drugim komšijom, gazeći preko rodbinskih veza i dobrih odnosa koji su vam (lažno) garantovali njihovu neutralnost. Svaki vlastelin u igri je potencijalni smrad i izdajnička hulja koja respektuje isključivo snagu.

Da li Sengokuu nešto nedostaje? Pregledniji interfejs, a pogotovo segment koji se tiče analize rodoslova prvo je što nam pada na pamet. Sortirati udavače i mladoženje koje drugi klanovi nude relativno je jednostavno, ali utvrditi, recimo, koji klan ima starog lidera, mladu kćer, nula sinova i agresivnog pretendenta na vođstvo koji mu nije krvni srodnik (situacija koja se da masno eksploatisati ako im „uvalite” sopstvenog sina kao đuvegiju), pored previše kliktanja, zahteva i papir i olovku. Odlična zanimacija za studente druge godine prava koji još nisu položili nasledno pravo, malo manja zabava za sve ostale... Pored preglednosti, igri nedostaje i malo „sekundarnog šmeka” vezanog za istorijske netrpeljivosti među klanovima, eventualne tradicionalne bonuse na diplomatiju, nindža akcije i vođenje rata (koje ima čak i „lite” strategija nalik na Shogun 2: Total War). Svaki klan u igri je, osim geostrateške pozicije i snage u broju teritorija, esencijalno isti jer igra ne uzima u obzir slavu, tradiciju i istorijski renome.

Miodrag KUZMANOVIĆ