Mmmmda, Kane & Lynch 2: Dog Days kažeš? „Dog Day Afternoon”? Ovde neko želi da nas ubedi u to da ovaj šmlup od igre lebdi u istoj ravni sa filmom „Pasje popodne” (Al Paćino, 1975, itd.)? Sufiks u naslovu suptilan kao nakovanj, kriminalci kao glavni junaci, operacija koja kreće k vragu, pucnjava i tragedija... 6/10 za trud, hahaha.

Ono sa čime možemo da poredimo Pseće dane jeste prva Kane & Lynch igra (identični protagonisti) i Army of Two: 40th Day, naslov sa kojim, namerno ili slučajno, deli okruženje, gameplay i ideju. Šangaj, kokanje sa kineskom mafijom, vojskom i policijom, dva problematična tipa koja pokušavaju da se iskobeljaju iz dila koji je pošao naopako i pobegnu iz grada, kooperativni gameplay za single player mod... Da li to ljudima ponestaje ideja ili je ovo puka slučajnost? U poređenju sa Kane & Lynch: Dead Menom, igra izaziva sleganje ramenima istog intenziteta, ali ne iz istih razloga. Plusevi originalne igre behu likovi i priča, sa minusima u sferi grafike i gameplaya, dok je druga invertovala (ne)kvalitet istih elemenata igre.

Adam „Kejn” Markus i Džejms „Linč” Set, dva heavy-duty kriminalca sa različitim predistorijama (bivši vojnik/plaćenik i ubica koji boluje od šizofrenije) nisu formirali permanentni, anti Tango & Keš kriminogeni duo na kraju prve igre – svako je krenuo na svoju stranu, a interesantniju i luđu polovinu put je naneo u Šangaj, gde se zaljubio, skućio i delimično sanirao mentalni poremećaj. Linč, apsolutni fokus dvojke, poziva svog bivšeg sapatnika k sebi u Kinu, nudeći mu lukrativnu tezgu vezanu za eskort pošiljke oružja u Afriku. A onda se sve odjednom pretvorilo u pucačinu u trećem licu.

Kane & Lynch 2: Dog Days je ispodprosečna hodnik-pucačina, čija single player kampanja, na normalnom nivou težine, traje nekih četiri sata. Upravo toliko, ili manje ako ste iole vešti, provešćete (mahom) u pucanju iz zaklona i povremenom pretrčavanju do... boljeg zaklona. Nalik na siromašnu, real-world verziju Gears of War, Dog Days morate igrati metodično, čisteći jednog po jednog protivnika, stiskajući taster ’C’ kada se nađete pored bilo čega što može da pruži zaklon od metaka. Siromaštvo koncepta u dobroj meri je kompenzovano veštim skriptovanjem i kvalitetom grafičkog prikaza: detalji u okruženju, a posebno NPC reakcije na vaše prisustvo i nasilje doprinose uverljivosti igre i situacija u koje vas stavlja. Jedan od bizarnijih momenata jeste nivo nakon bekstva od mafijaških mučitelja. Kejn i Linč, goli, bosi, isečeni noževima i krvavi od glave do pete, bauljaju ulicama i šoraju se sa kineskom policijom. Ostatak „kampanje” nema previše Tarantino momenata jer je Linč, glavni generator sumanutosti u prvoj igri, tokom cele igre manje-više normalan, što škopi potenciju i šmek igre. Ko još želi da gleda film sa Džimom Kerijem u kom se ovaj ne krevelji?

Multiplayer u dobroj meri podseća na prvu igru: tri osnovna moda (Fragile Allegiance, Cops & Robbers, Undercover Cop), čiji je zajednički imenitelj timsko pljačkanje banke, voza ili nečeg trećeg, uz borbu protiv AI policije ili drugih igrača. Fragile Allegiance, kao osnovna varijanta, nudi pljačku i borbu protiv NPC-ova, a u svakoj rundi igrači imaju opciju da „ispale” svoje kolege i samostalno pobegnu sa plenom. Undercover Cop je isto to, s tim što pre starta jedan igrač biva nasumično stavljen u ulogu ubačenog policajca koji treba da sabotira pljačku. Cops & Robbers je jedini full PVP mod koji pored kooperacije (između bandita) nudi i šibanje sa policijom koju kontroliše druga grupa igrača. Interesantno, bar na neko vreme.

Vizuelni identitet Kane & Lynch 2 je, bar u našim očima, jedan od retkih iskupljujućih elemenata igre. U nedostatku boljeg izraza, kombinaciju pokreta kamere nošene na ramenu, prenaglašenih lens flare efekata i artefakata koji podsećaju na ad-hoc TV cenzuru metodom pikselacije možemo okarakterisati kao forsirani amaterski realizam. Kompletna igra izgleda kao snimak napravljen jeftinom video kamerom bez eksternog osvetljenja, i to od strane novinara koji u nemogućim uslovima pokušava da dokumentuje urbano nasilje. Zmijski jezik će možda prokomentarisati da „šejk” efekat kamere izaziva glavobolju mnogo efikasnije nego 3D naočare (ako vam smeta, isključite ga), da stilizacija akcije u maniru amaterskog video snimka služi da prikrije nedostatke jednog prosečnog 3D enginea, ali nama se ovakva estetika bezrezervno sviđa. Kane & Lynch 2 je glupa i kratka igra (sa donekle intrigantnim multiplayerom), ali niko ne može poreći to da svoje šupljikavo „ja” ističe na vizuelno agresivan i jedinstven način.

Miodrag KUZMANOVIĆ