Kao nekakva supermutirana bubašvaba, serijal Need for Speed i dalje drži svoju glavu gordo uspravljenu, odbijajući da se već jedanput upokoji i spase bede igrače koji su ga se sa setom prisećali iz boljih dana. Nakon odličnih početaka, evolucije koncepta u nastavcima, posvećivanja kompletne igre jednom auto-brendu (što nije zaživelo, nažalost), nekada voljeni N4S zapečatio je sebi sudbinu kada je počeo nepotrebno da koketira sa „Fast and the Furious” potkulturom uličnih trka, koja ga ne pušta sve do današnjih dana.

Nadležni iz Electronic Artsa su iz nekog razloga mislili da je pravi način da se dalji pad franšize nastavi njenim prebacivanjem u svet online masovnog multiplejera (uz zanimljiv podatak da je Motor City Online prvobitno bio projektovan kao prva MMO Need for Speed igra). First things first, ekonomski model Worlda zamišljen je na sledeći način: sa oficijelnog sajta izdavača (world.needforspeed.com) možete preuzeti besplatan klijent igre, registrovati se i započeti sesiju bez ikakvih problema. Međutim, kada jednom dosegnete deseti iskustveni nivo, igra će vam, kao i nebrojeno puta do tada, ponuditi da sa pomenutog sajta pazarite prvi starter pack za sumicu od 20 dolara, koji će omogućiti dalji napredak u igri (koji uključuje napredovanje do 50-tog iskustvenog nivoa, 8000 booster poena, koji se koriste kao valuta u igri, i gratis model Mazdespeed 3). Za ostale igrače to ne znači kraj balade. Igru i dalje možete igrati, ali, prema zamisli autora, rastući jaz i hendikep koje će „besplatni” igrači osetiti dok budu gutali izduvne gasove platiša (koji će biti u mogućnosti da otključaju i pazare bolja vozila i apgrejdove), trebalo bi da budu glavni motivacioni faktori da odrešite kesu kako biste ostali aktuelni u svetu Need for Speed Worlda.

Da ostavimo to po strani. Igra funkcioniše u kombinaciji free roaming vozikanja po ogromnoj segmentiranoj mapi (koja će u finalnoj verziji predstavljati dva grada) i specifičnih takmičarskih deonica u kojima se takmičite u klasičnom (protiv kompjuterskih vozača), match up ili private game sistemu sa ostalim takmičarima. Upravo u tome leži i najveći problem Worlda kao MMO igre, ako izuzmemo ekonomski faktor. U casual modu bez problema možete prolaziti kroz automobile drugih igrača(!), jurcati besciljno po gradu (dok vam se ne smuči i dok jednostavno ne odradite join na neku od ponuđenih trka), četovati sa ostalima do mile volje, šepuriti se svojim nakaradnim kreacijama na kupljenim bolidima i „družiti” se u nekakvoj auto-areni, gde se možete slikati i pozirati sa svojim ljubljenim četvotočkašem. Potencijal koji ima jedna arkadna vožnja automobila u MMO okruženju nije ni zagreban, čak se i inicirane jurnjave sa policijom „izmeštaju” u zasebnu sesiju lišenu prisustva ostalih igrača, sve dok ne umaknete policiji i ponovo se vratite u „zajednicu” (klasičnim instrumentima iz N4S Most Wanteda, izbegavanjem blokada i aktiviranjem terenskih prepreka koje će povećati rastojanje u odnosu na gonioce). Same trke sa ostalim vozačima su, očekivano, takođe nezavisne sesije i po tome se ni u čemu ne razlikuju od bilo kog standardnog multiplayer trkačkog režima iz „običnih” igara.

Ni dotične jurnjave jednostavno ne oduzimaju dah. Trkački modovi su standardni (i zasad su ograničeni samo na etapno i kružno nadmetanje) i „obogaćeni” specijalkama nalik onima iz nedavnog Blura, koje bi trebalo da vam daju edge u odnosu na druge igrače i koje samo dodatno profilišu nove Need for Speedove kao infantilne jurilice za manje zahtevne igrače. Turbo gas, jači prednji deo koji služi za odvaljivanje drugih vozila, traffic magnet „kletva” koju bacate na željenog vozača, pri čemu sav NPC saobraćaj hrli pravo na njega, samo su neke od manje ili više (ne)originalnih veština koje mogu u deliću sekunde da poremete trenutni plasman svakog igrača posebno. Jedina pozitivna stavka vezana za ovo odnosi se na njihovu količinsku limitiranost (ne sakupljate ih na putu već ih osvajate po radnom principu nakon svakog uspešnog plasmana ili ih kupujete boost poenima koje ste platili pravim novcem), kao i na ograničenje na četiri komada koja možete „poneti” sa sobom u trku (izbor željenih veština vršite u svojoj safehouse garaži). U pomenutom skrovištu vršite i sve ostale „nevozačke” aktivnosti. To obuhvata kupovinu novih modela i apgrejd paketa koji podižu performanse vozila, složen sistem ukrašavanja, bojenja i „tetoviranja” vašeg metalnog ljubimca i druge misc operacije koje treba da vas što bolje pripreme za drumske obračune.

Ni u audio-vizuelnom departmanu Need for Speed World nema bogzna čime da se pohvali. Modeli automobila su lepi i uglačani kao bombone (kao i u prethodnih 15 igara slične tematike), oštećenja su čisto vizuelne prirode (ne utiču na performanse u trci) i izgledaju izvrsno, ali grafičkim dizajnom i dalje dominiraju stadardno sivilo, manjak kolorita, monotonost i uniformnost lokacija po kojima ćete se voziti. Pohvalno je to što ćete ponovo provozati ergelu licenciranih vozila i marki, uz kvalitetan zvuk motora i prigodnu muziku koja se dobro uklapa u štimung igre.

Need for Speed World u ovakvoj beta fazi deluje kao žestoko nedovršena i neispolirana igra, čiji suštinski elementi neće mnogo uticati na finalnu ocenu ni kada cela stvar bude do kraja ispeglana. Loše implementiran i nezanimljiv MMO momenat, generičke trke i svega dva režima vožnje, gargantuanski ogroman i monoton svet u kome nema šta da se radi i sistem plaćanja koji u ovom trenutku retko koga može da privuče u igru sa ovako bledunjavim i siromašnim sadržajem. Ne bismo da budemo ptice zlosutnice, ali u ovom trenutku imate na raspolaganju najmanje pet trkačkih igara uz koje ćete se daleko bolje provesti.

Aleksandar DINIĆ