Da nešto nije u redu sa strategijom koju trenutno igrate zaključićete po tome što pre spavanja ne vrtite scenarija i taktičke tripove, mentalno nastavljajući progres prekinut sitnim satima i mišem koji je cvileo od kliktanja po njemu. Metod je foolproof, dobro nas služi već nekoliko decenija, a u slučaju Commander: Conquest of the Americasa već prve noći nam je šapnuo: ovo je dosadno kao poljski radovi, don’t bother. Naravno, u cilju opštečitalačke polze, ignorisasmo whisper i za dve noći osvojismo Amerike.

Commander: Conquest of the Americas je pseudoglobalna strategija u kojoj kao poverenik jedne od sedam evropskih supersila iz 16. veka imate zadatak da kolonizujete, razvijete i ekonomski eksploatišete Severnu i Južnu Ameriku. Kao i East India Company, prethodna igra istog tima (Nitro Games), i Commander je dominantno baziran na pomorskoj trgovini i ratovanju, uz dodatnu šlagvort-mehaniku dovlačenja kolonista u Novi svet, osnivanja i razvijanja naseobina. Igra poseduje više gradivnih varijabli u odnosu na Istočnoindijsku kompaniju, ali to joj nimalo ne ide u prilog, jer njena strateška srž počiva na temeljima čiste i nepatvorene dosade.

Fundament napretka u igri, potpuno identično sa East Indiom, jeste optimalno korišćenje brodskih resursa (bar na početku, dok su ograničeni). Iz prestonice krećete natovareni kolonistima koje zamenjujete za sirovine i proizvode iz kolonija, koje, opet, po višestruko većoj ceni prodajete na početnoj tački putešestvija, i tako ukrug. Iz nepoznatih razloga ubogi kolonisti se ne razmnožavaju sami od sebe niti su podložni boleštinama ili pogibiji tokom rata sa Indijancima ili evropskom konkurencijom: njihov broj ostaje konstantan kao klikeri zaliveni u beton. Dosadu koju izaziva ovaj osećaj sigurnosti možete višestruko povećati programiranjem automatskih ruta za svoje trgovačke flotile: uz pomoć jednostavnog sistema menija možete odrediti maršrutu, vrstu, kvantitet i ciljnu luku tovara, zavaliti se u stolicu i satima gledati kako cifra na računu raste. Iz sna će vas povremeno buditi prompt sa questom koji vam nudi jedan od četiri kraljevska savetnika, ali njih možete komotno ignorisati: ekonomski, vezani za ispunjavanje uvoznih kvota i priliv keša, ispunjavaće se sami od sebe (usled automatizacije ruta), a u igri možete ostati čak i ako svi savetnici, osim ekonomskog, izgube strpljenje sa vama (skala reputacije nikad neće otići u apsolutni minus). Za svakog normalnog igrača odsustvo izazova podrazumeva i odsustvo zabave (osim za kripove koji igraju Farmville, naravno).

Kao što vidite, ekonomski orijentisanim igračima sklonim pacifizmu igra ne nudi previše materijala za ubrzavanje srčanog ritma. A šta je sa piratima i osvajačima, ima li uhlebljenja za ovaj ponosni soj? Nope, nada, zip. Commander: Conquest of the Americas, kao i njen više puta pominjani prethodnik, i na polju nasilja pada na nos. Strategija u kojoj korišćenjem očiglednog, jeftinog exploita (mind you, ne i varanja) možete odneti pobedu bez preteranog truda biće vam zanimljiva samo dok kujete plan i cerite se u anticipaciji ownagea, dok ćete nakon njegove realizacije iskusiti spuštajući splass. Ako se sećate East Indije, pobedu ste bez problema mogli da izvojujete stacioniranjem flotile na jugu Afrike (Rt dobre nade) i prostim potapanjem brodova svih konkurentskih država, koji su morali da prođu kroz ovo usko grlo kako bi stigli do indijskih luka u kojima se kupuje roba. U Commanderu je ovaj proces srazmerno otežan nedostatkom jednog dominantnog uskog grla i „tweakovanjem” statistika brodovlja koje vam inicijalno stoji na raspolaganju (trgovački brodovi su za nekoliko čvorova brži or ratnih, WTF?). Exploit, bez obzira na ovo rogobatno rešenje, postaje moguć već posle sedamdesetak godina u igri (nekoliko sati na 4x ubrzanju), kada vam se otključaju fregate. Karavele, slupovi, brigovi i flutovi, trgovačke alternative koje su teoretski i praktično moguće vama i konkurenciji, nemaju ni najmanje šanse protiv jedne ili dve eskadre sa po pet fregata. Bez obzira na to da li bitke preferirate da vodite manuelno ili automatski, kada se steknu uslovi za „fregate blitzkrieg”, za petnaest minuta realnog vremena igru možete rešiti u svoju korist.

Ovo je, bukvalno, sve što treba da znate o ovoj igri. Ako znate da se obučete bez tuđe pomoći, znaćete da tokom nekoliko sati igranja optimizujete svoju imperijicu, projektujete smisleni trgovinski lanac i zaradite pet miliona novčanih jedinica, koliko vam je potrebno za 10 game-breaking fregata, počistite konkurenciju i, ogrnuti medveđim krznom, osvajački dignute brade, stanete ispred ogledala i šapnete samom sebi: „You are the best, lepotane”. Protivnički kokošji AI neće biti u stanju da se izbori sa ovim izazovom već će nastaviti trgovinu i plovidbu kao da se ništa ne dešava.

Miodrag KUZMANOVIĆ