Ne znamo za vas, ali mi ne volimo da nas neko vuče za nos i otvoreno zavlači: gospodin Sem Bas, hed hončo tima odgovornog za Command & Conquer 4, više puta je eksplicitno rekao da će četvorka doneti „smisleni kraj Tiberium storilajna”, da neće biti „cliffhangera i otvorenih pitanja” i da će konačno „elaborisati sve nedoumice oko Kejnovog identiteta”. Slagao je. Igrač čija je mašta zagolicana 1995. godine i koji je ispratio i odigrao svaki nastavak, ekspanziju i spinoff C&C univerzuma ostaće suva uma i prikraćen za ikakav smisleni closure. Šta ostaje fanu koji je kupio C&C 4 isključivo radi stavljanja tačke na kraj balade? Upitnik iznad glave i bes, samozadovoljavanje biblijskom paralelom o Kainu i Avelju, zemljom Nod ili nekom trećom fanovskom teorijom zavere. Gledajući u finalnu animaciju igre (koja je ista za GDI i Nod kampanju, jer igra ima jedan ishod), imali smo future flešbek iz 23. maja i finala poslednje sezone „The Losta” koji će sigurno doneti sličan finiš, epilog dostojan lansiranja pegle u TV. Kejn je još davno obećao da ćemo videti budućnost, i for once, bio je u pravu, bez obzira na to što su njegov igrački „kraj” Bas i kompanija ukrali od Dejvida Linča i serije „Twin Peaks”.

Zašto ovoliko insistiramo na literarnom momentu igre? Zato što smo igrali betu, i neopozivo zaključili da nas igra, u „redefinisanom” mikrotaktičkom obliku uopšte ne interesuje, i da jedini motiv koji imamo jesu sinematici i zaključak. Rezultantna kriva je, suprotno očekivanjima, ispala potpuno invertovana, jer priča i sinematici smrde, ali gameplay, pod uslovom da progutate knedlu i iz mozga izbacite iskustvo sa ranijim C&C igrama, uopšte nije toliko loš. Iako u igri nema harvestovanja tiberijuma, gradnje baze, superštancovanja oklopnih legija i klasične C&C endgame grandioznosti, taktičko nadmudrivanje i „kamen, papir, makaze” borbena mehanika iznenađujuće su adiktivni i zahtevaju upotrebu mozga, reflekse i afinitet ka mikromenadžmentu. Probajte da zamislite na šta bi ličio mutant sa 33 odsto C&C, 33 odsto Dawn of Wara II i istoventnim procentom StarCraft II gena i dobićete predstavu o Tiberijumskom sumraku.

Tipična misija u igri, kao i skirmish i multiplayer partije, podrazumeva izbor između ofanzivne, defanzivne i strategije za podršku, oličenih u vrsti komandnog vozila, tzv. Crawlera, koje ste izabrali (i koje možete promeniti kad vam se ćefne). Biranjem ofanzive dobijate tenkove i različite vrste oklopnih vozila; odbrana podrazumeva pešadiju, bunkere i turelne instalacije, dok je podrška rezervisana za vazduhoplovstvo i borbene „spellove” nalik na lečenje jedinica i različite tipove borbenih debuffa. Ovakva vrsta specijalizacije ne znači da u istom trenutku ne možete voditi, na primer, helikoptere i PVO vozila – ako vam se ukaže potreba za nekom „interklasnom” kombinacijom, jednostavno ćete promeniti tip Crawlera i naštancovati ono što vam treba. Broj jedinica koje ćete voditi u svakoj pojedinačnoj partiji je srazmerno mali, što znatno povećava potrebu za kalkulisanim obračunima i čuvanjem primeraka kojima je porastao rang. U Command & Conquereru 4 jednostavno nema nasilne inercije, odnosno opuštanja koje donosi saznanje da ste se dovoljno „raširili” i naštancovali nezaustavljivu armiju. Uspeh u svakoj misiji podrazumeva rad i pažnju od početka do kraja i nadmetanje sa protivničkim AI-jem, koji je dovoljno lukav da vam stalno servira iznenađenja i nameće potrebu za drugačijim „counterima”.

Popularnost igračkih nivoa i otključavanja svežeg oružja i oruđa koju je na velika vrata uveo Modern Warfare sastavni je deo Tiberian Twilighta. Svaka rasturena protivnička jedinica u igri, bez obzira na tip obračuna (single, multiplayer, skirmish), donosi vam manji broj iskustvenih poena, a svaki napredak po jednom od dvadeset činova podrazumeva neku borbenu novinu, jedinicu, unapređenje ili spell. Ovo će vas u dobroj meri motivisati na to da paralelno sa single player kampanjom igrate i druge modove igre, „grindujete” levele i otključate jače jedinice za (prilično zaguljeno) finale single playera. Ceo sistem projektovan je kao opravdanje za permanentnu internet konekciju, koju igra zahteva od vas i koja „onemogućava varanje u multiplayeru”, kao i „daje koheziju i fuziju svih igračkih elemenata” (air quotes). Sad, šta je starije, kokoška ili jaje? Da li je permanentna konekcija izrodila potrebu za modifikacijom igre u skladu sa njom, ili je igra zamišljena na ovakav način stvorila potrebu za online platformom? U svakom slučaju, sistem nećete osetiti ako vam Net fercera kak’ spada; ali ako imate neko đubre od wireless broadbanda (ili dialup), u velikoj ste nevolji.

Nakon ergele holivudskih A i B talenata iz Command & Conquera 3 i Red Alerta 3, glumačka ekipa Tiberium Twilighta delovaće vam kao loš vic. Osim Džoa Kukena (Kejn), ostatak škvadre čine neki beslovesni anonimusi koji nisu u stanju ni da odglume cheezy pseudovojnu parodiju među kulisama i dramatičnim svetlom. Mislim, šta reći na činjenicu da je glavni GDI oficir nekakva agresivna baba, a Nod negativac Gideon ubedljiv koliko i Nik Štal u ulozi Džona Konora u „Terminatoru 3”? Opšta katastrofa jeftine glume, jeftinih glumaca i jeftinog odnosa EA Gamesa prema franšizi koja im je donela zaista mnogo para, a koju u penziju ispraćaju filmovima kojih bi se postidela čak i moderna srpska kinematografija.

Miodrag KUZMANOVIĆ