Depersonalizovane mehaničke jedinice, gigantski mehanoidi, prštanje servomehanizama, rat bez otkinutih udova i pešadije koja paniči, ali sa hučećim dronovima koji sa strašću sabiranja u Excell spredšitovima prate definisanu stazu i odlaze u smrt koja nije smrt. Supreme Commander, kao i Total Annihilation iz doba Jure, nikada nije mogao da se pohvali čak ni pseudohumanim elementom kao dopunom taktike na bojištu. Hladni Supreme Commander, međutim, imao je ono što niko drugi nije imao: gigantske mape, monstruzan broj različitih jedinica, mogućnost za kreaciju i upotrebu nezamislivo masivnih armija... Igrati Supreme Commander bilo je slično napetom, orbitalnom posmatranju imaginarne megaarmije Cajlonaca, koja u sporom maršu nepreglednih kohorti ledenog čelika slama otpor svojih drugačije obojenih protivnika istog hemijskog sastava.

Supreme Commander 2 kreće drugim putem pokušavajući da u pet do dvanaest izmeni sopstvena pravila igre. Pravila koja fanovi očekuju, uzuse koji su njene ranije nastavke učinili srazmerno popularnim. U tome, naravno, epski fejluje. Smanjivanje obima igre, kako u pogledu veličine mapa tako i u pogledu broja jedinica koje možete posedovati, uzrokovano je tehnološkim limitima Xboxa 360, platforme koja pored PC-a postaje sekundarni dom ove strateške franšize. Neumoljiva ekonomska logika multiplatformnosti slasno komada još jednu žrtvu, strategiju koja je svakim svojim bajtom prosto vrištala od PC ekskluzivnosti. Velika, spora, metodička, pangalaktička, hardverski megazahtevna, tehnički impresivna superstrategija postaje još jedan klon ranih Command & Conquer igara. Ako Supreme Commanderu oduzmemo ledeni grandeur, šta ostaje?

Ostaje kripl-produkt operacije šarm. Stariji čitaoci sigurno se sećaju famoznog čehoslovačkog tenisera Ivana Lendla, lika koji je sleđene face, bez traga emocija razbijao protivnike (da, ponavljamo se, ali primer je suviše mastan za jedno pominjanje). Publika ga je respektovala, ali ga nije volela. Momak se u jednom trenutku odlučio za šarm PR kampanju: slikao se sa psom, verenicom i ružom, što je delovalo prirodno poput bogomoljke sa nakarminisanim usnama i depiliranim antenama, čime je teniska scena prestala i da ga respektuje. Supreme Commander 2 ispada smešan na vrlo sličan način: korak unazad u tehničkom smislu dopunjen je „personalizacijom” kroz story-driven single player kampanju, glavice u prozorima koje govore tokom misija i pričom koja ima junake, antiheroje, lični i emotivni pečat (zamislite velike vazdušne navodnike nad poslednjim segmentom teksta). Kvalitet literarnog segmenta igre nikada nije bio jača strana Krisa Tejlora i ekipe iz Gas Powered Gamesa, te je s toga krajnje nerazumljivo zašto su u dvojci potencirali ovaj elemenat nauštrb tehničkih dometa koji su ih proslavili u prošlosti. Priča Supreme Commandera 2 u velikoj meri naslanja se na smušeni „lore” iz prethodnog nastavka i ekspanzije (Forged Alliance). Ko se još seća bilo čega osim iscepkanih fragmenata o Cybranima i, erm, nekih belih jedinica i eh... hold on... alien pretnje koja ujedinjuje frakcije? U sećanju su ostali samo redovi čelika.

Supreme Commander 2, dakle, ima linearnu kampanju u kojoj ćete voditi sve tri frakcije (i posle kompletiranja igre ne možemo da se setimo kako se zovu), nekoliko puta manje mape u odnosu na prethodni nastavak i veću brzinu odvijanja misija. Ova poslednja stavka možda je i dobra, jer izgradnja supergrađevina više ne traje nekoliko minuta. Manje mape i niži kvalitet tekstura i 3D modela u odnosu na Supreme Commander 1 (da, dobro ste pročitali) čine izlišnom bilo kakvu opasku o hardverskoj zahtevnosti igre. Sećate li se analitičkih tekstova sa igračkih sajtova koji su testirali Supreme Commander na SLI i multimonitorskim konfiguracijama, poredili performanse igre na najvećim mapama i sa strahopoštovanjem navodili statistike o broju poligona? To sve pada u vodu sa dvojkom, igrom koja više ne nudi PC-specifično harversko uzbuđenje.

Najveći broj misija u kampanji može se završiti na jedan klasičan način: utvrđivanje baze turelima i postavljanje preklapajućih energetskih štitova, izgradnja dvadesetak postaja dalekometne artiljerije (sve frakcije ih imaju), alt-tabovanje u Windows, gde ćete sat vremena surfovati, pisati ili raditi nešto osamnaesto (oprati veš, otići po hleb i mleko)... Kada se vratite, protivnička baza će biti dovoljno ruinirana da padne pod jednim naletom najjačih jedinica (tzv. „eksperimentala”), čiju ste proizvodnju queueovali pre odlaska na kuliranje/spavanje. Protivnički AI je jednostavno nesposoban da naudi dobro utvrđenoj bazi, tako da je jedini izazov koji ćete imati u igri prosti downtime u sakupljanju mase i energije zarad pravljenja ofanzivnog kontingenta; downtime koji ne zahteva vašu pažnju i prisustvo... Koliko igara može da se pohvali činjenicom da im igrač nije potreban?

Multiplayer Supreme Commandera 2 je, na sreću, sasvim druga priča. Ljudski protivnik umesto neadekvatnog AI-ja daje igri neverovatan boost u jedra, ali to iz dva razloga nije mnogo relevantno za finalnu ocenu, pogotovo za domaću publiku koja će igru „osloboditi” a ne platiti, odsecajući sebe od multiplayera.

Miodrag KUZMANOVIĆ