Nikada nije bilo sumnje u to da ex sovjetski zanat pravljenja igara ima još mnogo da se vozi kako bi stigao do stanice na kojoj su najveći zapadni majstori. Međutim, „istočni pristup” ima puno toga kvalitetnog i originalnog da ponudi igračima. Remek-delo rusko-ukrajinske škole Metro 2033 otvara nam sasvim novu stanicu, doduše podzemnu. Prethodna izjava dobija više smisla kada konstatujemo da se ne radi o mainstream igri namenjenoj casual igračima, već o tvrdokornoj pucačini koja zahteva poseban senzibilitet da bi se cenila.

Ovaj naslov, baziran na istoimenom bestseleru ruskog autora Dmitrija Gluhovskog, vodi igrača u brutalnu nuklearnu zimu postapokaliptične Moskve. Ipak, nije toliko bitno šta je uništilo svet, koliko je važno pitanje eventualne lekcije koju ljudi nakon svega treba da nauče. Odgovor je depresivan i poražavajuć: čovečanstvo se ne osvrće na svoje greške. Države ili gradovi više ne postoje. Sada je jedina linija podele pripadnost stanici. Velike priče u vidu ideologija preživele su sve nuklearne pečurke, tako da nacisti i komunisti još jednom ratuju. Vizuelno i sadržajno, Metro 2033 predstavlja surovi realizam, sa dozom političke satire. Najbolji primer je staljinistički govor fanatičnog komadanta gladnim vojnicima kada on govori o komunizmu kao jedinom svetlu koje može obasjati mračne tunele podzemne železnice, jedinog sveta koji ljudi znaju.

Zbog toga je Metro, poput kultnog S.T.A.L.K.E.R.-a, po osnovnom idejnom konceptu sasvim drugačiji od stilizovanog postapokaliptičnog sveta igara sa Zapada kao što je Fallout. Ovaj sukob istočnog realizma sa nadrealizmom na koji smo navikli može se lako objasniti teškim ideološkim teretom koji ljudi biviših sovjetskih republika nose na leđima. Razumljivo je da zapadnjaci inkorporiraju elemente svoje potrošačke kulture (fikciju, muziku, Holivud...) u svet posle sudnjeg dana, ali je isto tako jasna sovjetska orijentacija u Metrou.

Upravo u takvom pristupu, operisanom od Frenka Sinatre i petparačkih romana, leži iznenađujuća svežina u ovom sirovom udarcu realnosti. Ono što najviše čudi jeste zavidan stepen raznovrsnosti. Igra se najvećim delom odvija u tunelima podzemne železnice, a bez obzira na to, svaki nivo je drugačiji od prethodnog: postoje solidne vizuelne i velike kvalitativne razlike. Ovo je prava lekcija i domaći zadatak dizajnerima open world igara, gde tuneli, pećine, rudnici i ostala mračna mesta pate od déja` vu efekta.

Metro 2033 nudi veoma linearno iskustvo. Ljudi iz 4A Gamesa odlučili su se na ovakav potez kako bi fluidnije predstavili priču o Artjomu, koji kreće na putešestvije kako bi spasio svoju stanicu od mistične pretnje bića znanih kao Dark Ones. Ipak, zbog ozbiljnih logičkih praznina i nedostatka bilo kakvog ambicioznijeg zapleta ili preokreta, možemo konstatovati da je priča prisutna samo kao okvir za objašnjenje vašeg poduhvata.

Igra je podeljena na nekoliko poglavlja sastavljenih od epizoda u kojima postoji dobar balans između stealth elemenata, vatrenih okršaja sa ljudima i čudovištima, istraživanja i posećivanja stanica koje su, najčešće, sigurne zone. U stanicama je najvažniji segment ekonomija. Valuta je ono što je najbitnije za preživljavanje: dakle, ne novac već kvalitetna municija. Njome kupujete oružje i municiju proizvedenu u postnuklearnoj eri, koja je manje kvalitetna, ali količinski jedina zadovoljavajuća. Igrač nosi po jedan model od četiri tipa naoružanja: nož, pištolj, automatsku pušku i sačmaru. Razlika u kvalitetu i funkcionalnosti raznih modela je osetna – sa lošim puškama jako je teško biti precizan, a i šteta koja se nanosi je manja.

Dvostruka potreba za municijom diktira stil igre. Tako avanturistički segment dolazi do izražaja. Iako često preterano linearna, igra će Artjoma naterati da gurne nos/filter gas-maske u svaki mogući ugao. Što se deficitarnosti municije tiče, igra pozajmljuje elemente survival horror žanra. Mehanika pucanja je uglavnom loše urađena za sačmare i pištolje, dok je sa automatskim puškama situacija nešto bolja. Ipak, mnogi hardcore igrači će pronaći kvalitet u izazovnijim konfrontacijama. AI neprijatelja obuhvata širok IQ spektar: od genijalnih (slučajnih) reakcija do imbecilnog ponašanja. U stealth segmentu Metro pati od muka koje su danas prevaziđene u AAA igrama. Ipak, i ovaj aspekt igre nosi svoje kvalitete i izazove. Ako ništa drugo, zanimljivo je slušati razgovore vaših neprijatelja, što produbljuje atmosferu i lore ovog sveta.

Na mehanici pucanja trebalo je da bude porađeno još malo, ali su ostali gameplay elementi za čistu desetku. U prvom redu govorimo o upotrebi gas-maske. Ona je neophodna na površini. Životni vek filtera veoma je ograničen, tako da su rezerve neophodne. Takođe, Artjom mora paziti da mu protivnici ne oštete masku. Sa svakim jačim udarcem pojavljuje se sve više naprslina. Kada se tome doda i efekat zamagljenja, prljavštine i isprskane krvi, vidljivost može biti svedena na minimum. Ako staklo bude potpuno razbijeno, zamena u kratkom roku je jedino rešenje. Sem maske, važni dodaci su i night vision i baterijska lampa. Trend odsustva HUD-a je prisutan i ovde. Na osnovu Artjomovog disanja i količine krvi igrač zaključuje o zdravlju.

DirectX 11 grafika koju igra može da ponudi impresivna je. Metro je odlično optimizovan, tako da radi glatko i solidno izgleda i na slabijim mašinama. Ipak, u punom sjaju, ovaj naslov neuporedivo bolje izgleda na PC-u nego na Xbox konzoli (poboljšani blur, 2048 x 2048 teksture, volumetrijska magla...). Pažnja je posvećena svakom detalju. Zvučna podloga je jednako fantastična: teško disanje, zavijanje čudovišta, hod po raznim podlogama... Čak je i glasovna gluma na prihvatljivom nivou.

Metro 2033 nije za svakog. Ako tražite naslov sa dušom i posebno realistično iskustvo, onda što pre krenite u istraživanje klaustrofobičnih tunela i agorafobičnih trgova razorene Moskve. Ova igra zaista pronalazi estetiku i u nečemu tako strašnom kao što je nuklearni rat, bez potrebe da ga stilizuje ili dodatno šminka.

Ivan VESIĆ