Izgleda da negativne kritike koje su sahranile prethodnu iteraciju jedne od najpoznatijih avanturističkih franšiza nemački autori iz Silver Styla ne doživljavaju kao pucketanje biča već kao inspiraciju da konjskom upornošću prionu na posao, rešeni da serijal koji je u samrtničkom ropcu od trećeg dela vrate na pravi put. Gotovo godinu dana kasnije u odnosu na nemačku verziju igre, u tome, naravno, nisu uspeli, ali se osećaju određeni pomaci u pravom smeru.

Nakon završetka prethodnog nastavka, (nesimpatični) Sajmon „uživa” status samoproklamovane čarobnjačke zvezde, sve dok nova nevolja ne snađe Magično kraljevstvo. Ovoga puta pretnja stiže u vidu bizarne rase vanzemaljaca koja svoje trupe stacionira nadomak zidina Magičnog grada, spremajući se da zapečati svoju invaziju destrukcijom kako baksuznog kraljevstva tako i kompletne planete. Nakon kratkog prologa na ulicama grada, Sajmon će se uskoro naći na tropskoj karipskoj plaži nastanjenoj čitavom menažerijom bizarnih likova i starih znanaca, sa zadatkom da okupi dovoljno voljnu posadu, osposobi stari nasukani jedrenjak i vine se nigde drugde do u svemir u pokušaju sprečavanja vanzemaljskih napasti... Svesni toga da su avanture o Sajmonu uvek predstavljale komične mućkalice raznoraznih popularnih bajki, basni i priča, uplitanje osvajača iz svemira u celu stvar ne bi predstavljalo veliko iznenađenje ili odstupanje od koncepta da je odrađeno makar iole pristojno.

Stari problemi i nedostaci po pitanju likova i priče iz četvorke ponovo dižu svoju gadnu glavu, svedočeći o definitivnoj nesposobnosti autora da stvore interesantan, zabavan i duhovit svet nastanjen zabavnim i originalnim likovima. Priča je u velikoj meri nepovezana i skrpljena pukim ubacivanjem elemenata iz daleko uspešnijih uzora (feminizirani kapetan Nerou i njegov nasukani brod neuspeli su omaž „Piratima sa Kariba”), likovi su zaboravljivi i većina njih intenzivno ide na živce, dijalozi su prazni, dosadni i lišeni bilo kakvog duha, a na „humor”, čiji je „hajlajt” Crvenkapino šutiranje Sajmonovih slabina, stvarno više nema smisla trošiti reči. Iako ćete tu i tamo pronaći i poneki kvalitetni detalj ili uspelu referencu u dijalozima ili motivima likova, to će više podsećati na „traženje igle u plastu igala” (da citiramo Toma Henksa iz „Spasavanja redova Rajana”) i biti još jedna potvrda činjenice da ljudi iz Silvera i dalje sa bizarnom upornošću upošljavaju beznadežno netalentovane scenariste.

Sa strane gameplaya nema mnogo iznanađenja. Zagonetke su korektne, povremeno zaguljene i većim delom sa zanimljivim rešenjima, iako ćete pre ili kasnije biti primorani na to da posegnete za besomučnim kombinovanjem inventarskih predmeta dok nešto neočekivano ne upali. Takođe, mada ne u tolikoj meri, prisutno je već standardno okidanje triggera i akcija tek kada se odradi određeni preduslov (upotreba krede u kapetanovoj kabini, npr.), ponovo je implementiran kvalitetan trostruki hint sistem, koji progresivno nagoveštava, implicira i direktno objašnjava šta treba dalje raditi, upravljački interfejs svodi se na jednostavnu inspekciju ili upotrebu predmeta, uz standardni inventar u donjoj liniji ekrana.

Tretman i tortura koju je jedna od najvećih vedeta avanturističkog žanra ponovo bila primorana da istrpi nalepili bi ovom naslovu ocenu istu ili nižu od prethodnog dela da nije vizuelnog aspekta igre, koji predstavlja gotovo jedini razlog da se nastavi sa igranjem i otkrivanjem neke nove lokacije ili detalja. Turobni, sivi, ružni i tužni svet iz Sajmona četvorke sada je stvar prošlosti, a novi nastavak predstavlja dobrodošlo odstupanje od vizuelnog identiteta prethodne igre. Prvo što pada u oči jesu kvalitetno sel-šejdovani likovi u igri, sa velikim stepenom detalja i izvrsnim senčenjem i izražavanjem reljefa na njihovoj odeći, koji predstavljaju gotovo idealan primer kako treba da izgleda oživljeni strip (čemu previše ne odmažu njihove grube animacije kretanja i kruta facijalna mimika). Stajaće ovacije, however, idu fantastičnim dvodimenzionalnim pozadinama, koje konačno izgledaju onako kako Bog zapoveda i kako treba da izgleda jedan fantazijski svet u savremenoj avanturističkoj igri. Nivo detalja, predivan dizajn, fantastično ukomponovane boje i specijalni efekti (odsjaj na predmetima, zamućenja udaljenih elemenata scene i slično) ovoga puta su bez mnogo muke izboksovali titulu verovatno najlepše igre sa 2D grafikom koju u ovom trenutku možete da nađete. Nažalost, ovim sveobuhvatnim redizajnom nisu potkačeni i likovi, u smislu da su i dalje predstavljeni u realnim proporcijama (Sajmon je opet stasali tinejdžer koji deluje glupavo i trapavo u čarobnjačkoj odeći) umesto da sve ima karikaturalni izgled, što bi daleko više odgovarao i karakteru priče i grafičkom stilu. Opet, dok su grafički dizajneri sukali rukave, cedili znoj sa čela i ritualno se šibali u tamnicama firme kako bi svoj zadatak odradili za pet plus, audio department je svoj deo posla prihvatio sa lakonskim odmahivanjem ruke. Većina glasova u igri naprosto je grozna, preglasna, loše intonirana i preglumljena, što, paradoksalno, ide pod ruku sa njihovim (odbojnim) karakterima i lošim tekstom koji im je stavljen u usta (da vidimo tog junaka koji neće ekspresno skipovati rečenice koje izgovara smarajući Svampi).

Ljudi zaduženi za vizuelnu prezentaciju igre svoj posao obavili su za medalju, obogatili portfolio i preporučili se za neku buduću sagu Monkey Island, ali se čini da će, u svakom drugom smislu, maler pratiti nekada simpatičnog Sajmona još mnogo potencijalnih nastavaka, sve dok uporni Nemci konačno ne prokljuve u čemu toliko greše.

Aleksandar DINIĆ