BioShock 2

Zamislite sledeću situaciju. Presvjetli biskup Bernard-Egon Zanovijetalo, nakon posete Sikstinskoj kapeli, odlučuje da lokalnom moleru Jasenku Trbušini pokloni Mikelanđelove četkice i zapovedi mu da u mesnom hramu oslika Strašni sud 2.0 i Stvaranje Adama 2.0. „Možeš ti to, moj Jasenko...”; „Ali oče, ja sam slijep, nijem, gluh i kljast”; „Ne preteruj, Mikalanđelo je samo čovjek, a i ti si samo čovjek, počni da mješaš barve...”. Ubogi Jasenko može da urla na mesec, može da sedne i rida, a može i da zapne kao konj i pokuša da nabilduje sopstvene dlanove u cilju ispunjenja tog priličnog velikog para rukavica. 2K Marin je imao sličan zadatak kada mu je dodeljen razvoj BioShocka 2: osmisliti drugi deo jedne od najozbiljnijih virtuelnih adaptacija negativne utopije i virtuelne filozofske rasprave o propasti koju donosi vera u čoveka, bez Kena Levinea za kormilom, svima je izgledalo kao nemoguća misija. 2K Marin je herojski zapeo, inteligentno procenivši sopstvene mogućnosti, i nakon dve godine rada uspeo da napravi nešto što nije half bad. Nešto što je iznenađujuće dobro s obzirom na okolnosti.

Snaga BioShocka 2 ne leži u priči i veštačkom podgrevanju ZOMG efekta podvodne utopije: takmičiti se sa inicijalnim šokom Biošoka bilo bi besmisleno kao vrpoljenje u zagrljaju Borg drona. Umesto toga, autori nastavka posegli su za finim peglanjem akcione komponente igre, delimično redizajnirali borbeni sistem i doneli pregršt unapređenja na planu čistog kvantiteta. Bioshock 2 nije eterično-fascinantna avantura koja zaplet pretpostavlja svemu ostalom, već bure akcionog zadovoljstva koje kapitalizuje postulate koji su od keca učinili čudo. Najbolja filmska komparacija jeste ona između „Aliena” i „Aliensa”: Šok je bio čisti Ridli Skot, prefinjen, strašan i nov, dok je Šok 2 totalni Kameron, eksplozivan, nabildovan i delimično derivativan. I odličan bez obzira na to ili uprkos tome.

Protagonista BioShocka 2 je Big Daddy, tačnije Big Daddy iz prve serije, koji deset godina nakon smrti Endrua Rajana i dešavanja iz originala biva oživljen i suočen sa snagom sopstvene, izvrnute prirode protiv koje je nemoćan. Njegov biološki kontrapunkt, rođena ćerka pretvorena u Little Sister, o kojoj se brinuo pre smrti, živa je, ali je zatočena na drugom kraju ruiniranog grada od strane negativca koji krah Rajanove utopije posmatra kao pobedu. Psihijatar Sofija Lem, čija agenda o „uniji” podseća na mutiranu verziju biološke pseudoutopije koju je The Many pokušao da razvije na palubama Von Brauna i Rickenbackera (2K Marinov „nod” System Shocku 2), nije jeftina varijanta Atlasa/Frenka Fontejna, već (pomalo dosadni) negativac koji jednostavno ne shvata da su neke stvari izlišne. Poruka da je čovek izmet i da će uvek ostati izmet, bez obzira na teorije o individualnom determinizmu i negiranju predestinacije, zakopana ispod slojeva kompleksne naracije, jeste Kenovo nasleđe koje Marinci nisu hteli/smeli da diraju. BioShock 2 jezdi na krilima ove osnovne ideje kao zmaj na vetru.

Igrajući kao (iznenađujuće agilni) Big Daddy imaćete priliku za još jednu relativno linearnu šetnju kroz Rapture, uz tonu borbe sa Splicerima i drugim Očevima. Osnovni postulati igre su identični kecu: u svakom „nivou” igre tražićete put za sledeći, juriti Adam, plazmide i genske tonike, sakupljati pare, štedeti municiju i slušati audio logove koji su i ovog puta odličan dodatak osnovnom toku naracije. Dobrodošla izmena akcione mehanike je mogućnost da istovremeno koristite plazmide i oružje, što vam daje veću vatrenu moć u borbenim situacijama. Sam karakter borbe sličan je prethodnoj igri, s tom razlikom što su bliski susreti neuporedivo krvaviji: melee oružje Big Daddyja je moćna bušilica kojom protivnike možete svrdlati uz prštanje limfe, zaletati se u njih sa distance i slamati ih kao čačkalice ili ih udarati kad vam ponestane goriva za nju.

Potraga za Adamom sada podrazumeva „oslobađanje” Male Sestre od lokalnih Big Daddyja, koje potom možete izlečiti ili iz njih iscediti Adam (moralna dilema), a možete ih upotrebiti za izvlačenje Adama iz leševa i odluku o životu ili smrti doneti nakon punjenja torbi ovom dragocenom supstancom. Kad smo već kod moralnih dilema, u BioShocku 2 ih ima više nego u osnovnoj igri: većina se svodi na odluku o poštedi ili pucanju u lice Lemovim top henčmenima, od kojih svaka ima reperkusiju u drugoj polovini igre, odnosno karakteru vaše kćeri i tonu koji će obeležiti finale igre.

BioShock 2 pati od izvesnog „suspension od disbelief” momenta: iako je prošlo deset godina od prethodne igre, Rapture izgleda kao da se masakr desio juče. Leševi su i dalje sveže krvavi, audio logove, keš, čokoladice i flaše vina niko nije pokupio sa poda iako sve vrvi od gladnih i agresivnih splicera. Čovek bi očekivao grobnicu, raspad (eko)sistema i odsustvo električne energije, a dobio je živahno bojište u kome je vreme zaustavljeno sekund nakon likvidacije Frenka Fontejna. Oh well...

Miodrag KUZMANOVIĆ