Do not ask „Why kill the alien?”
Rather ask „Why not?”
Grand master Mandulis of the Grey Knights

Mandulis je potpuno u pravu, bez obzira na to što nikada nije kročio niti je ikada poveo red Sivih Vitezova u subsector Aureliju, granični sistem Imperium of Mana. Calderis, Meridian i Typhon Primaris, jedine tri naseljene planete ovog krajička galaksije, u ravnoteži gigantskog konflikta koji besni univerzumom 41. milenijuma figurišu kao beznačajna fusnota nedostojna pažnje božanskog Imperatora. Invazija vanzemaljske rase Tyranida, neprijatelja smrtonosnijeg i od demonskih prinčeva Haosa što se napajaju divljim energijama Warpa, potpomognuta Ork hordama i Eldar infiltratorima, u srce direktno bode samo jedan Space Marine chapter. Krvavi Gavranovi (Blood Ravens, duh) ovaj sektor smatraju „svojim”. Calderis, koji je njima eonima služio kao svet za regrutaciju i popunu legija, pašće onog trenutka kada poslednja oklopna pesnica bratstva ispusti željezni steg i izdahne.

Kao i svaka Warhammer 40K igra izlivena u kovačnici Relic Entertainmenta, Dawn of War II predstavlja epitom društveno prihvatljivog, apsolutno zabavnog, ultraagresivnog klerofašizma, koji već više od pola decenije uspešno prolazi ispod radara dežurnih dušebrižnika. Da li iz razloga što formalne (ESRB/PEGI) i neformalne interesne grupe, tako vešte u inkvizitorskom upiranju prsta u virtuelni rasizam, seksizam, marksizam ili maloletničko nasilje jednostavno nisu sposobne da artikulišu i verbalno/pismeno uobliče zamerku za ovu Games Workshop licencu ili zbog nekog osmog faktora, pisci i producenti kompjuterskih verzija Warhammera uspešno igraju na kartu zabranjenog voća koje će se primiti i prodati no matter what. Ljudi će gutati Warhammer 40K bez obzira na formu, oblik ili boju, opčinjeni dijalozima, ličnostima i neprevaziđenom surovošću Svemirskih Marinaca, njihovih komandanata, specijalaca i kapelana.

Dawn of War II je primer proračunatog rizika koji apsolutno potvrđuje ovo pravilo. Igra, čijem opisivanju ne možemo uniformno pristupiti iz prostog razloga što single i multiplayer predstavljaju dve potpuno različite igre, jeste naslov koji se u velikoj meri razlikuje od prvog dela i njegovih ekspanzija. Mod za jednog igrača nije strategija već je akcioni RPG. Umesto izgradnje baze, štancovanja jedinica i osvajanja teritorije, ovde imate kvazinelinearnu kampanju u kojoj vodite četiri heroja i njihove „embedovane” jedinice u misiji spasavanja supsektora Aurelije od invazije Tiranida, Orkova i eldarskog spletkarenja. Single player sadrži dva osnovna tipa misija: story misije, koje zaplet pomeraju ka apokaliptičnoj konkluziji, i opcione misije, koje su najčešće odbrambenog karaktera (čišćenje zone od vanzemaljaca ili odbrana planetarnih instalacija). Mehanički, oba tipa slede isti obrazac: kontrolišući svog avatara (Force Commander) i tri jedinice koje ste odabrali iz poola od pet, čistićete borbene mape od svega što se mrda i sukobljavati se sa boss monstrumom na kraju. Likvidacijom prljavih aliena dobijaćete iskustvene poene, a umlaćeni neprijatelji će povremeno ostavljati loot koji na ekranu možete dodeljivati pojedinim timovima između misija. XP poene koristićete za profilisanje svakog heroja i njegovog tima (veština u bliskoj borbi, izdržljivost i slično), otključavajući specijalne sposobnosti unikatne za svakog od njih. Ovaj sistem, koji je najstariji ’u knjizi’ i koji vuče korene još od prvog Diabla, biće vam neko vreme zanimljiv, ali single player kampanju svakako nećete igrati zbog akcije napucavanja, već zbog poslovično sjajnog voice-actinga, over-the top marinskih dijaloga i umešno kreiranog 40K lorea, koji je Relic odavno savladao bolje od samog vlasnika licence.

Za razliku od bledunjavog single playera, multiplayer Dawn of War II predstavlja najkvalitetniji višekorisnički modul koji je ova franšiza ikada imala, bez obzira na to da li se radi o kompjuterskoj ili tabličnoj igri. Razlika u formi svakako je najznačajnija: umesto akcionog RPG-a, ovde imamo strategiju sa dva osnovna moda (Victory Point Control i Annihilation), koja podseća na znatno modifikovani multiplayer prethodnog Dawn of Wara. Birajući jednu od četiri rase, kao i tip komandira (offense, support, defense) kao osnovni zadatak imate osvajanje i kontrolu strateških tačaka na mapi koje donose resurse i energiju neophodne za kupovinu jedinica. Dinamička borba, mogućnost kupovine ofanzivno/defanzivnih paketa opreme za komandira i jedinice, nadogradnja baze (ne i građenje novih zgrada), stalna potreba za agresivnom kontrolom teritorije čine atraktivni strateško-taktički milje za dva, četiri ili šest igrača. Potpuna različitost rasa, drugačije taktičke opcije i specijalke u zavinosti od tipa komandira u okviru jedne rase, kao i mogućnost vođenja Tiranida naprosto vladaju. Odličan skirmish mod, koji apsolutno preporučujemo pre upuštanja u online okršaje, zaokružuje sjajan utisak o multiplayer komponenti igre.

Jedina gnjavaža u celoj stvari jeste činjenica da multiplayer zahteva Steam i Games for Windows Live (Steam i online aktivaciju traži i single player). Iako će svako normalan automatski dobiti akutnu koprivnjaču od ove PC verzije Xbox Livea, kvalitet multiplayer komponente Dawn of War II sasvim dovoljno kompenzuje ovaj minor inconvenience.

Miodrag KUZMANOVIĆ