Sa dvadeset evra u džepu možete se častiti lepom večerom u restoranu. Za isti novac pristojno ćete se provesti i na nekom boljem koncertu, na partiji malog fudbala s drugarima ili uz Team Fortress 2, koji ćete za koji cent manje pazariti preko Steama. Tu sumu možete i da poklonite nekome kome je to preko potrebno. Šta god da činite sa tim novcem, nipošto ga ne bacajte na Donkey Xote, čak ni ako ga ponude po deset puta manjoj ceni.

Dok u filmskoj industriji postižu odlične rezultate, u igračkom esnafu Španci zauzimaju marginalne pozicije. Ovo uverenje učvrstila je igra u pokušaju, koju potpisuje izvesni Virgin Play, u sklopu promotivne kampanje za visokobudžetni animirani film „Donkey Xote”. Sasvim pristojan crtać u maniru „Šreka”, koji su španski animatori crtkali punih pet godina (i u tu svrhu skrckali „samo” 20 miliona dolara), nije zaslužio poniženje u vidu ove ničim izazvane, arhaične nebuloze kojoj se nije obradovao ni radoznali trogodišnjak, opčinjen uništavanjem važnih podataka s tatinog hard diska.

To je zaista šteta, jer je Donkey Xote imao sve preduslove da bude nešto više od dosadne adaptacije filma. Tu je, pre svega, interesantna priča o Rusiju, magarcu Sanča Panse, koji izlaže verziju Servantesove priče o ćaknutom Don Kihotu, urnebesnu komediju čije detalje ovom prilikom nećemo otkrivati kako vam ne bismo pokvarili doživljaj kada film počne da se prikazuje. Drugo, mehanika igre uobličena je u skladu sa aktuelnim normativima: u pitanju je 3D platforma za jednog igrača koji naizmenično kontroliše dva junaka (Sanča Pansu i njegovo magare), koristeći njihove jedinstvene sposobnosti za rešavanje logičkih zavrzlama. Na primer, Rusio može da skače visoko i udara protivnike glavom, dok Don Kihotov štitonoša koristi merdevine, pomera poluge i vešto koristi pesnice kada zatreba.

Ništa od ovoga nije dovoljno za bolju ocenu zbog neprihvatljivo loše tehničke realizacije, koja je sav potencijal srozala na nivo ispod svakog očekivanja. Na ovakvu grafiku kukali smo iz sveg glasa još pre nekoliko godina; animacija je drvena kao suva bukovina, dok solidna zvučna podloga pomalo popravlja utisak. Lošu detekciju sudara i arene sa nevidljivim zidovima koji vrebaju sa svih strana treba zabraniti zakonom ili ih sankcionisati kao krivično delo, jer takvom mučenju ni najveći mazohisti više ne žele da se izlažu. Praktično, igrač ne prima ni elementarnu dozu motivacije da igru privede kraju, što je prosto neverovatno.

Posle Lego Indiana Jonesa, Donkey Xote doživljavamo kao Strašni sud, zbog čega, možda, ovoj recenziji delimično pristupamo po principu „pošteno mu sudite pa da ga vešamo”. Teško je, ipak, poreći da Donkey Xote ostavlja veoma loš utisak. Mirno ćete spavati tek kada ponovo oslobodite dva i po gigabajta na disku, a disk s igrom zauvek sklonite na mesto koje nikad nećete posećivati.

Gradimir JOKSIMOVIĆ