Prošlog meseca blagosiljani smo sa čak dva AAA naslova za PlayStation 3. Kada je u pitanju Haze, moramo priznati da je Sony učinio sve ne bi li ga izreklamirao kao, u najmanju ruku, osmo svetsko čudo. Najavljivan kao igra nad igrama, first person shooter o kome će se pričati godinama, vizuelna nirvana i šta sve ne, Haze je zaista trebalo da bude nešto neponovljivo. Hype je toliko uzeo maha da smo i mi sa velikim nestrpljenjem cepali celofan na pakovanju kako bismo što pre ubacili disk u drajv i konačno doživeli prosvetljenje.

Radnja igre smeštena je u vreme (sredina 21. veka) kada privatne vojne kompanije vladaju svetom i zadužene su za rešavanje međudržavnih konflikata i trebljenje terorista. Korporacija Mantel jedna je od najvećih, a između ostalih stvari poznata je po tome što svojim vojacima distribuira Nektar – specijalni koktel „vitamina” koji im izoštrava čula i čini ih nepobedivim na bojnom polju. Zahvaljujući ovom „napitku”, Mantelovi soldieri kreću se brže, izdržljviji su od običnih prašinara, ciljanje snajperom za njih je mačiji kašalj, pa čak svoje protivnike vide kako svetle u daljini. Glavna rola poverena je dvadesetpetogodišnjem Šejnu Karpenteru, studentu koji je zbog svakodnevnih vesti na televiziji, koje govore o ratu sa militantnom grupom terorista pod imenom „Obećana ruka”, rešio da prekine školovanje i da se posveti šurenju genocidnih štakora u ljudskom obliku. Veoma brzo Šejn shvata da istina ni izbliza nije onakva kakvom je Mantelovci predstavljaju, da je Nektar obična droga koja od vojnika pravi agresivne dronove, a da su pripadnici „Obećane ruke” ustvari dobri momci koji su igrom slučaja uvučeni u pakao konflikta. Naš junak „preleće” u redove pokreta otpora, čvrsto rešivši da raskrinka Mantelovu zaveru...

Nažalost, iza prilično zanimljivog zapleta krije se igra koju teško možemo prepručiti i najokrorelijim ljubiteljima ovog žanra. Kratka kampanja, stupidan AI, prilično loša naracija i nespretno „vođenje” igrača kroz priču samo su neki od razloga zašto je Haze yet another shooter na tržištu. Na samom početku stvari ne izgledaju tako loše – upoznajete družinu otkačenih saboraca i učite na koji način vas Nektar čini različitim od protivnika, ali kako vreme odmiče, besomučno pucanje po okolišu pretvara se u lutkarski šou (da, AI je toliko „dobar”). Čak ni činjenica da je kampanju moguće igrati u co-op režimu (do četiri igrača) neće učiniti da se posle završene igračke sesije osetite bolje. Autori su probali da celo iskustvo unaprede time što će omogućiti upotrebu različitih vozila. U singleplayer kampanjama ovo je obično mač sa dve oštrice, a ovde se pokazalo da je sečivo toliko oštro da raspolućuje želju za ponovnim startovanjem igre. Push the pedal to the metal i šibajte napred dok ne dobijete potvrdu da ste sigli na odredište. Jao!

Pomislili smo da bi polje na kojem bi Haze mogao da iskaže svoj potencijal bio multiplayer. Mantelovi vojnici i pripadnici „Obećane ruke” prilično se razlikuju, počevši od oružja koje koriste, pa sve do različitih borbenih taktika, što bi teoretski trebalo da obezbedi prilično napete i zanimljive sukobe. Kao što smo već rekli, Mantelovci usled korišćenja Nektara imaju naglašene fizičke predispozicije, vrlo lako snajpericom mogu da skidaju pobunjenike sa distance, a pri tom ih još vide kako svetle. Ipak, balans okršaja je uprkos svim očekivanjima na suprotnoj strani. Pobunjenici koriste gerilsku taktiku tako da mogu da prave eksplozivne zamke (postave bombu ispod parčeta drveta ili na nekim drugim pogodnim mestima) ili čak, u određenim momentima, lažiraju sopstvenu smrt. Naime, jedan od (ne)željenih efekata korišćenja Nektara jeste taj to što vojnici koji ga koriste (bukvalno) ne vide ratne strahote oko sebe (unakažena, beživotna tela protivnika, pobijene civile...). Pobunjenici to koriste tako što bacanjem na zemlju bivaju potpuno nevidljivi za protivnika. Kada se ovaj okrene, hitro ustanu i bam! Metak u potiljak sledi kao nagrada. Upravo ovo multiplayer okršaje čini prilično neravnopravnim. Međutim, to nije sve! Pobunjenici mogu da prave Nektar bombe (tako što otkinu distributor sa leša zaginulog protivnika i kombinuju ga sa klasičnom granatom) koje oslobađaju visoku koncentraciju droge u vazduhu i već „nabrijane” vojnike overloaduju čineći da se nekontrolisano „trebe” međusobno.

Kad se kaže next-gen igra, nekako po automatizmu pomislimo na besprekorna grafička rešenja koja nas bacaju u nesvest. Nažalost, grafika je još jedan department u kojem su autori igre potpuno zakazali. Haze radi u upscaleovanoj 576p rezoluciji i pri tom, zbog obilnog korišćenja blur i sličnih efekata, izgleda toliko zamućeno i nepregledno da je to strašno. Proizvođačima igara ovakvi gafovi polako, ali sigurno, prelaze u naviku, a nama se uopšte ne sviđa ono što vidimo.

Kao što ste mogli da pročitate, uopšte nismo zadovoljni kako je razvojni tim obavio svoj posao. Haze je trebalo da bude nešto posebno, ali je završio u wannabe odeljku sa gomilom drugih naslova koji su obećavali pa prošli k’o 99 izduvanih balona. Ukoliko i pored svega i dalje gajite želju da nabavite ovu igru, pre nego što zamašete potrebnim brojem „crvenih”, odigrajte demo koji se već neko vreme besplatno može preuzeti sa PlayStation Storea.

Vladimir PISODOROV