Leto je odlično doba godine za stavljanje mozga na automatski pilot, ponovno čitanje kolekcije Čarlsa Bukovskog, neobavezni DVD maraton koji počinje „Starship Troopersom” a završava prvim „Robocopom”, kao i uživanje u superpulp sadržajima koji ne izazivaju naprezanje složenijih neuronskih veza. Idealna igra za ovakvo stanje svesti je The Bourne Conspiracy, akcioni festival nasilja i brzine koji ne pretenduje ni na šta drugo osim na pružanje adrenalinskog fixa u klimatizovanoj sobi sa spuštenim roletnama.

Filmska trilogija o Džejsonu Bornu, black-ops hitmenu specijalnog odeljenja CIA, koji posle ranjavanja doživljava amneziju i koji posle cca 6 sati akcionih scena stavlja stvari na pravi kolosek, predstavlja kvalitetan žanrovski otklon od tipičnih spy filmova prepunih neesencijalne Bondovštine i vezivanja fokusa na „novi bondov auto”, „novu bondovu ribu” i „nove bondove gedžete”. Džejsona, kao i većinu gledalaca, već odavno boli uvo za špijunski glamur, isticanje auto-moto brendova i mešanje, ali ne i mućkanje martinija: fokus njegovih avantura je pure speed i akcija ogoljena od poziranja. Jedina zamerka ovoj trilogiji svodi se na izbor glavnog junaka: Met Dejmon, nabijeni prettyface patkastog hoda nije nas preterano kupio u suspend-disbelief sferi.

The Bourne Conspiracy je igra koju je pravio tim rešen da kapitalizuje najbolje osobine filma, istovremeno praveći otklon od Meta Dejmona, jedinog problema koji je morio celuloidno ostvarenje: umesto Talentovanog gospodina Riplija, lik i glas virtuelnog Džejsona Borna pozajmljen je od strane anonimnog profi glumca koji nema veze sa filmom, a koji je, i pored fakta da je uzeo sto puta manji honorar, odradio prilično ubedljiv posao. Usudivši se na preuranjeni zaključak, možemo reći da je igra brza kao iziritirana zvečarka, eksplozivnija od kamiona punog dinamita i očišćena od svih elemenata koji bi igrača mogli odvratiti od poente filma koju tako uspešno zarobljava: hiperkvalitetne akcije bez imalo filozofiranja.

Smeštena u sadržinski okvir prvog filma (The Bourne Identity), igra obrađuje najuspelije akcione momente iz filma, istovremeno donoseći obilje „flešbek” sadržaja, odnosno Džejsonovih avantura pre sudbonosnog pokušaja asasinacije afričkog političara, gubitka pamćenja, trke sa vremenom i agencijom koja želi da deaktivira svog bivšeg top operativca. Kroz mnoštvo relativno obimnih (i linearnih) nivoa, Born će naizmenično odrađivati akcionu deonicu viđenu u filmu i neku od asasinacija iz prošlosti, dajući vam fleš koji nema preterane veze sa knjigom Roberta Ladlama i filmom rađenim po njenim motivima, ali koji se savršeno uklapa u zaplet i ritam igre.

Mehanički gledano, igra predstavlja kombinaciju tabačine i pucačine: dva komplementarna elementa umlaćivanja protivničkih legija i mnogobrojnih mini-bossova u glavnom toku igre zavise od distance u odnosu na oponenta. Default mod, klasična pucačina iz trećeg lica, postaje mega-brz ekvivalent Tekkena, čim vam protivnik dođe u melee rang. Pesničenje u igri krajnje je jednostavno i svodi se na korišćenje tastera za spor ili brzi napad, uz opcioni blok, i kao takvo bilo bi prilično neupečatljivo da nema „adrenaline takedown” sistema. Ceo koncept podseća na onaj korišćen u igri Stranglehold: uspešnim zadavanjem udaraca Džejson puni svoj adrenalinski merač (podeljen na tri celine), čime stiče sposobnost za trenutno umlaćivanje jednog ili više protivnika izvođenjem serije spektakularnih „Takedown” pokreta. Ove sekvence apostrofiraju najbolje momente filma, one u kojima Džejson munjevitim potezima, karate udarcima, džudo zahvatima onesposobljava nekoliko protivnika istovremeno, sejući smrt i konfuziju „martialnim plesom” koji diže kosu na glavi. U igri je to predstavljeno na potpuno prenaglašen, neodoljivo atraktivan način: prilikom svakog takedowna, Džejson će iskoristiti neki objekat u prostoru da protivnika razmaže po njemu, permanentno uništavajući okruženje sprovođenjem brutalnih akcija koje se ne ponavljaju. Nekoliko stotina različitih takedowna, razbijanja vilica apartima za gašenje požara, lupanja glave/udova o sto / staklena vrata / keramičku vazu / whatever, čini suludi aktivno/pasivni elemenat igre, koji po kvalitetu nema nikakvu konkurenciju. Brzina, brutalnost i atraktivnost tabanja setuju ritam i raspoloženje čiji intenzitet igru solidno izdvaja od akcionog proseka konkurencije. Pri sukobu sa bossovima i mini-bossovima, upotreba takedown pokreta predstavlja značajan strateški činilac: pored toga što im primetno smanjuje liniju zdravlja, svaki takedown vam vraća deo energije. „Mobovi” i bossovi često pokušavaju da izvedu i takedown na vama, koji možete sprečiti pritiskanjem određenog tastera u odgovarajućem trenutku, što dodatno pomaže setovanju pulsa ovih akcionih sekvenci. U igri, naravno, možete izvesti i takedown sa vatrenim oružjem, koji je gotovo identičan onom koji inspektor Tekila izvodi u Strangleholdu, ubijajući udaljene protivnike u slow motion maniru.

Malobrojni problemi sa igrom svode se, pre svega, na gotovo nepostojeći protivnički AI (pri obračunima vatrenim oružjem i prostornom pozicioniranju, ne i u melee tučama) i kameru koja vam u nekim situacijama ne daje idealan pregled situacije. Tu je i virtuelna „re-kreacija” mini-moris jurnjave po Parizu, katastrofalno loše izvedeni trkački nivo koji deluje kao da je pao s Marsa, praveći nepotrebni presek i pauzu u drugoj polovini igre.

Miodrag KUZMANOVIĆ