Command & Conquer 3: Tiberium Wars

Sviđalo se to nekome ili ne, Command & Conquer je najznačajnija RTS franšiza na planeti, industrijski standard nalik onome koji za svet civilnih simulacija predstavlja MS Flight Simulator. Dugo godina je tron delio sa Warcraftom, čiji autori su odavno otvorili jedan drugi front, na kojem prave konkurencije nema. Ova plodna intelektualna svojina predstavljala je i blagoslov i prokletstvo za svoje tvorce: Westwood Studios je na njemu zaradio milione, koje je potom uspešno proćerdao neuspelim investicijama u igre koje su doživele tržišni krah (C&C: Renegade, NOX itd.). Westwood, zajedno sa idejnim kapitalom, tada je postao vlasništvo EA Gamesa, koji je u drugoj polovini njegove dvanaestogodišnje istorije povukao seriju poteza rangiranih između „super” i „bledo sivilo” kategorija, od kojih se, po našem mišljenju, famozni Generali ubrajaju u potonju. Štafetnu palicu kvaliteta je nosio spin off uobličen u Red Alertu, čiji drugi nastavak, po našem mišljenju, predstavlja školski primer savršenog RTS-a. Sedam godina kasnije, zrelost retro pristupa i neodstupanja od bazične šeme potvrđena je u trećem službenom nastavku Command & Conquera – Tiberium Wars kreće obrnutim smerom, bivajući kreiran u formi koja kopira onaj neodoljivi, alternativno-istorijski derivat originala. C&C 3 jeste Red Alert 3, po svemu osim po okruženju i timelineu u koji je smešten.

Pri evaluaciji značaja koji ova franšiza ima za razvoj real-time strateških igara u tehničkom i konceptualnom smislu, gotovo niko se ne osvrće na jedan drugi kvalitativni međaš prilično interne prirode. Command & Conquer poseduje smislenu, dvanaest godina evoluiranu priču koja samo površnom posmatraču može delovati konfuzno i površno i koja u finišu trojke konačno dobija nekakav poluepilog, sa spektakularnim cliffhangerom koji ćete, zbog serije razjašnjenja, lako oprostiti autorima. Ako se u mislima vratite u 1995. i setite naoko naivnog koncepta meteora koji se srušio u Italiji i dolinu reke Tibar zagadio misterioznim mineralom, sa tendencijom globalnog širenja, i ako brzo preletite timeline obrađen u mission packovima za keca i dvojku, videćete da je neko brižljivo vodio računa o tome da storyline bude pošteđen nelogičnosti i banalizacija i da ga je razvijao imajući jasan plan. Agenda Bratstva Nod i Kejnovo trubljenje o „uzdizanju” ljudske rase i evoluciju kroz tiberijum konačno dobija smisao pojavom vanzemaljske rase Scrin, a pravi cilj Kejna, tog masterminda antagonizma, postaje jasan kao dan. Setićete se jurnjave za Tacitusom iz Tiberian Suna, gde je misterija srušene vanzemaljske letelice i tog volšebnog artefakta ostala potpuno nerazjašnjena. Smisao Kejnovih eksperimenata sa tiberijumom, a pogotovo lansiranje projektila koji će ga eksponencijalno brže raširiti po planeti (finiš Nod kampanje iz C&C 2) takođe dobija logičan zaključak. O svemu ovome, naravno, ne želimo dalje da tupimo iz prostog razloga što bismo snažno zagazili u teritorijalne vode spoilera: ukoliko ste fan, poslednje što želite jeste da vam neki glavonja pokvari uživanje prepričavanjem, bez obzira na to što se on jedva uzdržava da usta drži zatvorenim.

Naravno, EA je neke stvari ostavio da čuče u magli i čekaju buduće ekspanzije ili C&C 4, pri čemu pre svega mislimo na sam karakter Kejna, njegovu „bezvremenu” prirodu (od prvog do trećeg tiberijumskog rata prošlo je 50 godina, a momak je mlad i ćelav kao prvog dana). Time bi se verovatno objasnilo i njegovo misteriozno preživljavanje posle finiša svake GDI kampanje u prethodnim nastavcima, kratkotrajni fleš iz dvojke (Tiberian Sun) gde mu je pola lica prekriveno kiber-implantima, dok je u trojci ponovo „normalan” itd. Biblijska referenca iz Knjige postanja o Kainu, sinu Adama i Eve, koji je zbog ubistva brata Avelja izgnan u zemlju Nod (hebrejska reč „Noded”, odnosno „lutalica”) svakako je nesumnjiva, a odatle vuče koren i samo ime bratstva na čijem čelu se oduvek nalazi. Da li je Kejn zapravo Kain? Da li će poslovično politički korektan EA sebi na kraju dozvoliti da finale dobije potpuno religiozni pečat? Da li će to pitanje ikada biti obrađeno? Only time will tell.

Osnovni koncept igre, naravno, jeste potpuna klasika. Kampanje GDI i NOD možete odigrati po proizvoljnom redosledu, ali iako pričaju istu priču iz dve različite perspektive, valja ići redom jer NOD misije u kasnijem delu predstavljaju „reakciju” na GDI pobede i kao takve dalje produbljuju već viđena dešavanja. Kompletiranjem obe kampanje otključavate treću (srazmerno kraću od prethodnih), u kojoj ćete voditi Scrin u neuspeloj misiji osvajanja planete (sa krajem koji skladno nagoveštava da je ovo bila samo prva runda).

Igrački interfejs u najvećoj meri podseća na Red Alert (odnosno, čak na prvu igru iz serijala C&C), ali sa drastično poboljšanom mogućnošću da daljinski queueujete proizvodnju jednica (nema potrebe da kliknete na građevinu). Tehnološko drvo za unapređenje jedinica je maksimalno pojednostavljeno, sa svega par unapređenja koja je moguće pazariti, što će vas motivisati na ofanzivnu taktiku, negirajući potrebu za stvaranjem kompleksnih ekonomsko-istraživačkih struktura. Ovo drastično ubrzava igru (a pogotovo opening fazu) što je posebno značajno u multiplayeru. C&C je bio i ostao raj za rushere. Single player misije su kompleksnije u odnosu na prethodne nastavke i najčešće imaju poneki twist koji ih čini složenijim od proste eliminacije protivničke baze. Neke od njih su pravi biseri dizajna, a pogotovo poslednja misija iz kampanje Nod, u kojoj pored eliminacije GDI baze treba da sačuvate tri Scrin odbrambene građevine (a one se, je li, nalaze u Scrin kampu), utrkujući se sa vremenom, trudeći se da poštedite vanzemaljce koji ne cene vaše napore, već vas sasvim solidno mlate i šalju eskadrile bombardera radi preemptivnog uništenja GDI Ion Cannon kontrolnih centara.

GDI i NOD jedinice ne odudaraju od šeme koja je odavno zacrtana: Global Defense Initiative se i dalje oslanja na sirovu snagu, teške tenkove i artiljeriju, dok NOD „sportuje” svoj klasični sneaky arsenal iz kojeg se ubojitošću izdvajaju bombarderi vertigo stealth. Scrin, bez obzira na to što kažu kolege iz stranih igračkih glasila (sa manjim mozgovima u odnosu na one koji rade u SK), predstavlja sredinu između dve klasične frakcije, sa izuzetkom grafičkog dizajna jedinica i građevina, kao i njihovog totalno alien šmeka koji podseća na onaj iz Spilbergovog „Rata svetova”. Scrin poseduje najjače vazdušne jedinice u igri (Planetary Assault Carrier je brr), ali samo rudimentarnu pešadiju i ne baš sjajne oklopne jedinice (sa izuzetkom Tripoda). Takođe, Scrin je jedina frakcija kojoj je ne trebaju silosi za skladištenje tiberijuma, već ga može skupljati u neograničenim količinama.

Kao što smo napomenuli u prošlom broju, Command & Conquer 3: Tiberium Wars priču gradi i obrazlaže kroz FMV sekvence sa živim glumcima. Najbogatija kolekcija holivudskih talenata ikada okupljena u nekoj igri na papiru zvuči zaista impresivno, ali je rezultat ispao malo manje spektakularan nego što smo se nadali. Majkl Ajonsajd, najveća mainstream „zvezda” u ekipi (glumi GDI generala Džeka Grendžera) odradio je svoj posao preko one stvari: ugojeni stari gospodin ubačen u sivu uniformu i pancirni prsluk odrađuje scene sa pola snage, gotovo uopšte se ne trudeći da sakrije dosadu koja izbija iz svake rečenice koju izgovara. Njegovi ženski pomoćnici nisu ništa manje depresivni, ali „zlatni tuš” underperformansea svakako sleduje Bili-Di Vilijamsu (Lando Kalrisijan), koji rolu kriznog predsednika GDI sa agresivnim političkim ambicijama igra zaista nepodnošljivo loše, neubedljivo i isforsirano. Mislim, stvarno... Nije da se od njih tražio performans brodvejskog kalibra, ali su mogli makar malo bolje da prikriju činjenicu da ih je zapravo blam što se pod stare dane lomataju glumeći u igrama. Filmovi u kampanji NOD su neuporedivo bolji, a za njihov kvalitet su podjednako zaslužni Džo Kucan (Kejn) i Džoš Halovej (Adžej), koji maestralno glumi NOD terenskog komandira i u čijim ćete brifinzima i komentarima uživati pre svake misije.

Kad smo već kod filmova, red je da se dotaknemo nekoliko krajnje nelogičnih momenata koji franšizu C&C prate od samog početka, a koji iz potpuno nepoznatih razloga ni posle 12 godina nisu ispravljeni. Prvi, nemogućnost slobodnog, postmisionog pregledanja filmova, izaziva potpunu nevericu, naročito zbog činjenice da je u njihovu produkciju uloženo toliko truda i para. Jednostavno, filmove možete ponovo videti jedino ukoliko pre kraja svake misije manuelno snimite poziciju, učitavajući je i zadajući coup de grace protivniku, posle čega sledi željeni insert. U instalacionom direktorijumu filmovi zauzimaju oko 3 GB (spakovani u fajlove sa extenzijom *.big) i u teoriji ih možete extrapolirati neoficijelnim, user-kreiranim alatkama koje možete naći na Netu, ali to nije to. Sledeća zamerka usko povezana sa ovom jeste činjenica da igra ne pravi automatski auto-save pre svake misije, već samo pamti poziciju u kampanji koja je trenutno aktivna. Šta ovo znači? Ako, na primer, startujete GDI kampanju i odigrate je do pola, a zatim poželite da vidite kako ista kampanja izgleda iz NOD perspektive, ladno gubite sav progres iz prve kampanje i morate da krenete od početka (ukoliko nemate manuelni sejv). Ove dve zamerke ljudi upućuju autorima C&C-a od 1995. godine, ali ih ovi i u 2007. godini u potpunosti ignorišu. Sasvim van pameti.

Pored single player kampanje, za koju će vam biti potrebno nekoliko dana hard-core igranja, glavna snaga Tiberium Warsa leži u apsolutno fenomenalnom multiplayeru koji podržava individualne i klanske laddere, a uvodi i revolucionarni koncept battlecasta, odnosno mogućnost da uživo posmatrate tuđe partije. Čak i prosti skirmish, sa svojim varijabilnim AI podešavanjima, prosto pleni kvalitetom i stepenom izazova koji sami sebi možete nametnuti: vežbanje protiv AI oponenata setovanih na „brutal” mod može biti veoma efikasan trening za okršaj sa živim protivnikom u igraonici ili na Internetu.

Miodrag KUZMANOVIĆ