Nekromanseri iz firme „Westwood studios” zaista znaju svoj posao: da je bilo ko drugi pokušao da eksperimentiše sa klinički mrtvom formulom za real-time strategiju, sasvim sigurno bi umesto feniksa napravio antipatičnog mutanta. Zaista, kreacija blockbustera baziranog na malčice modifikovanoj ideji s početka decenije u najmanju ruku zahteva dobru dozu crne magije.

Iako je baziran na pojednostavljenoj varijanti enginea koji je pokretao Tiberian Sun, Red Alert 2 predstavlja daleko kvalitetniji, kompletniji i zabavniji proizvod. Kao i u slučaju Starcrafta, bazična izometrijska 2D grafika ni najmanje ne degradira ukupni doživljaj strateške nirvane, za koju su zaslužni natprosečno dobri balans sukobljenih strana, maštovito projektovane jedinice, sočni retro-klišeizirani (i fenomenalno zanimljiv) zaplet, kao i dobra doza vrhunskih FMV sekvenci sa prilično ubedljivim glumcima. Ne preterano revolucionarna, mada neodoljiva mešavina sastojaka za kratkotrajnu (u slučaju multiplayera, prolongiranu) zimsku zabavu.

Stripovska fabula počinje nakon (hipotetičke) pobede Saveznika ostvarene u Red Alertu i Staljinove pogibije na bojnom polju: na čelo poraženog SSSR-a postavljen je Aleksej Romanov (glumac baš i ne podseća na potomka carske porodice), američki poslušnik i navodni „faktor stabilnosti u regionu”. Mirnodopska idila biva prekinuta iznenadnom i totalnom sovjetskom ofanzivom na Ameriku i sofisticiranom sabotažom odbrambenih efektiva Saveznika. Mastermajnd cele operacije je izvesni Jurij, moćni telepata i bivši Staljinov specijalac, koji manipuliše ubogim Romanovom i dovodi svet na prag globalne katastrofe.

Kao što napomenusmo, vizuelni elementi Red Alerta 2 odlaze korak unazad u odnosu na Tiberian Sun: kao prvo, umesto „deformabilnog” 3D terena, bojišta su klasične 2D ravni sa jednim ili dva nivoa elevacije, a artiljerija i direktna/indirektna paljba više nema nikakav efekat na modifikaciju pejsaža (sem na rušenje zgrada i mostova). Jedinice su i dalje bazirane na voxel modelima, mada nisu preterano detaljne niti predstavljaju bilo kakvu pojavnu revoluciju. Time se značajno smanjuje hardverska zahtevnost igre (i širi baza potencijalnih konzumenata, na šta su autori verovatno računali). S druge strane, zvuk je značajno poboljšan: osim heavy-metal muzičkih deonica i remiksovane verzije Hell Marcha koja će vas dočekati na početku (jedna od najboljih igračkih melodija u novijoj istoriji), konačno su dotati unikatni zvučni odzivi koje proizvodi svaka jedinica (gotovo je sa jednoobraznim „unit reporting”).

Ruske i savezničke jedinice su evolucija klasike iz prošlog nastavka: saveznici i dalje forsiraju tehnologiju i suptilnost, dok su Rusi još uvek majstori implementacije sirove snage na bojištu (tenkovi su im i dalje neprevaziđeni). Saveznički „oklop” je slab, ali je šarolikost i univerzalnost ostalih jedinica ono čime možete zaustaviti crveni valjak sa istoka. Neki od maštovitijih primeraka su rocketeersi (pešadija sa mlaznim rancima, osetljiva samo na protivavionsku paljbu), IFV (univerzalno oklopno vozilo: ako stavite inžienjera u njega, postaje jedinica za popravku; strpate pešadinca, dobijate pokretni teški mitraljez...), harrier (brzi bombarder za iznenadne udare), Prism Tank (oklopno vozilo sa energetskim topom koje pojačava intenzitet napada ako deluje u grupi), kao i neizbežna (ne i nežna) gospođica Tanja Adams. Ruske kopneno-vazdušne jedinice uključuju Tesla Troopere, Apocalypse tenkove (10 takvih baja u grupi može da pregazi bilo kakvu odbranu), Kirov Airship (bombarderski cepelin – spor ali ubitačan), protivavionske oklopne transporere... Značajno su poboljšane (kvanitativno i kvalitativno) i pomorske jedinice: Rusi raspolažu sa podmornicama, teškim bojnim brodovima za daljinsko raketiranje, protivavionskim razaračima, pa i psihički kontrolisanim gigantskim hobotnicama (nevidljivim za radar). Saveznički odgovor su nosači aviona (efikasni poput Protoss Carriera iz Starcrafta), AEGIS krstarice (za protivavionsku i protivpodmorničku upotrebu) i ofanzivni delfini sa ubitačnim soničnim napadom (efikasan lek protiv hobotnica, takođe nevidljivi za radar). Oružja za masovno uništavanje uključuju ruske nuklearne projektile (osim razaranja, teren jedno vreme čine radioaktivnim i smrtonosnim za pešadiju), kao i saveznički Weather control device (stvara oluju koja deluje kao nuklearka).

Fuzija svega je fantastični balans jednica: nijedna nije toliko moćna da bi se isplatila kao jedina alternativa napada i odbrane (slučaj Tiberian Suna, NOD artiljerije i podzemnog transportera trupa). Čak su i harvesteri modifikovani tako da rani rush jednostavno nije moguć: ruski poseduje teški mitraljez smrtonosan za pešadiju i laka oklopna vozila, dok je saveznički opremljen portabl kronsferom koja mu omogućava teleportaciju do baze). Jedinicama ne možete izdavati sofisticiranija naređenja (kao u Dark Reignu), ali same poseduju dovoljno inicijative da efikasno odgovore na pretnju u blizini. Odbrambene građevine su moćne, ali u principu zahtevaju puno struje da bi bile efikasne (Tesla coil na trani Rusa i prism tower kod Saveznika). Potrebu za energijom Rusi mogu zadovoljiti nuklearnim reaktorom, na šta Saveznici mogu odgovoriti bombardovanjem reaktora i stvaranjem mini-Černobila u protivničkom kampu. Mogućnosti za najrazličitije strategije stvarno su neiscrpne.

Igranjem Red Alerta 2 sigurno nećete doživeti revolucionarno prosvetljenje, ali ćete se zato beskrajno zabaviti. Osvežavajuće ostvarenje za zimu koja tek što nije počela.

Miodrag KUZMANOVIĆ