Vikinška, ili tačnije normanska mitologija, prebogata je pričama o bogovima i njihovim međusobnim sukobima koji će, prema predanju, jednoga dana dostići takve razmere da će nebo, Zemlja i svi njeni stanovnici nestati kao da ih nikada nije bilo. Glavni akteri sukoba su vrhovni bog Odin, koji je kod severnjaka mirođija u svakoj čorbi, i Loki, zlo božanstvo koga je Odin prognao, ali koje strpljivo čeka svojih pet minuta, odnosno dolazak onoga što se po normanskim legendama zove Ragnarok – sveopšta apokalipsa. E sad, sasvim je razumljivo što sujetni bogovi vode svaki svoju politiku u pokušaju da se domognu veće vlasti nego što im to po poreklu pripada (šta ćete, čovek ih je izmislio po sopstvenom modelu), ali je krajnje nerazumno i patetično što neki ljudi, zarad sitnih beneficija, pristaju da postanu njihovi pomagači. A ova priča kaže da je zli Viking Konrak napravio pakt sa Lokijem da sa grupom svojih istomišljenika uništi kamene rune (Runestones) koje je Odin poverio ljudima na čuvanje, a čijim se nestankom osigurava dolazak Ragnaroka, kao i Lokijevo oslobađanje. No, Konrak nije računao da Odin ima jednog, ali vrednog keca u rukavu, mlađanog Ragnara koji je tek završio svoju ratničku obuku i koji je željan da krvlju podmaže sečivo svoga mača.

Hiljadu godina pošto je moreplovac i avanturista Lajf Erikson kročio na tle Novog sveta, neki drugi ljudi, koji sada tamo žive, odlučili su da vikinške legende pretoče u kompjutersku igru. Tako smo, posle godinu i po dana jalovog iščekivanja, ipak konačno dočekali da vidimo to čudo od igre zvano Rune, prvenca američke firme „Human Head Studios”. Ispostavilo se, međutim, da se radi o proizvodu koji je odmah po pojavljivanju izazvao izrazitu polarizaciju među igračima. A evo zbog čega.

Na prvi, drugi, a bogami i n-ti pogled, Rune predstavlja još jednu varijaciju na temu uprošćenog Tomb Radiera, de facto Doomolike igre sa izvođenjem u trećem licu. Igre poput Heretica II, Die by the Sword, Drakana ili Heavy Metala F.A.K.K.², bez obzira na svoje prednosti i mane, jesu bili primeri kako se pravi dobra i zarazna igra, koja će igrače držati uz ekran sve dok je ne završe. Rune je stvaran sa istom ambicijom: da žestokom akcijom i vrhunskim tehničkim karakteristikama impresionira svakog ko mu se približi. U prilog ove tvrdnje govori mnogo toga. Igra sadrži čak četrdeset šest (46!) „single player” nivoa, dizajniranih uz pomoć modifikovanog „3D enginea” Unreal Tournameta, što je apsolutni rekord kada su u pitanju ostvarenja ovoga tipa. Raskošnom grafikom, doduše, vrlo često mračnom i bez šljaštećeg kolorita, ali jednom od najlepših koje smo u poslednje vreme imali prilike da vidimo, dočarani su hladni predeli severne Evrope i sve ono što uz takav ambijent ide: gigantske pećine, polusmrznute reke i potoci, stenovite planine prekrivene snegom i ledom, duboki rudnici, utvrđenja, zamkovi i hramovi. Uz vrhunsku animaciju, čija mekoća ne dolazi u pitanje ni kod najsloženijih modela kao što je snežni jeti, fantastičan zvuk i nešto slabiju muzičku pratnju, Rune spada u onu kategoriju igara za koje možemo reći da su delo vrhunskih profesionalaca, ljudi potpuno posvećenih svom poslu.

Avanture jedne junačine kao što je Ragnar nisu nimalo čedne. Vođen željom da osveti smrt svoga oca i brojnih prijatelja, opremljen samo hladnim oružjem (mačevima, sekirama i čekićima), te štitovima raznih vrsta, on neće znati za milost u sukobu sa Konrakovim slugama. Usput, skupljajući specijalne rune, steći će znanje da iz običnog oružja izvlači većinom elementalske moći, što će mu omogućiti da dobije sekiru koja smrzava protivnika, buzdovan koji pali sve oko sebe itd. Nažalost, Ragnar izgleda da nije bio u školi onoga dana kada se govorilo o dalekometnom oružju, tako da se njegova veština borbe na daljinu svodi isključivo na jednokratno bacanje mača ili sekire u pravcu neprijatelja.

Pa šta onda fali ovoj igri? Jedna veoma bitna stvar: pokušajte da zamislite četrdeset šest uskršnjih jaja poređanih u red; svako je lepo i šareno, razlikuje se i po nečemu izdvaja od ostalih, ali to je ipak samo jaje kao i svako drugo – malo žumanca i belanca i komad ljuske. E, Rune je upravo takav: na oko raznolik, a zapravo stalno isti, poput pesme koja se vrti na verglu. Svi nivoi svode na jedno te isto: zamahni sekiricom nekoliko puta, odseci nekoliko glava i idi dalje... sve dok ne dođeš u situaciju da ponovo zamahneš sekiricom, odsečeš nekoliko glava i nastaviš dalje. I tako dalje. Što je najgore, igra dobija na raznolikosti, i time postaje sve bolja i bolja kako joj se bliži kraj. To znači da će oni uporni, poput dole potpisanog, ipak imati zadovoljstvo da odigraju atraktivne nivoe kao što je, recimo, Lokijev hram u tvrđavi Thorstadt, ali je problem u tome što dotle treba stići. Do maksimuma pojednostavljeni sistem borbe, u kome se sve svodi na dva–tri poteza, daleko zaostaje za složenom kinematikom jednog Die by the Sworda ili kombo udarcima koji su specijalnost Džuli Strejn, junakinje Heavy Metala.

Kako ćete prihvatiti Rune zavisi od vašeg gledanja na igre ovog tipa, kao i od toga šta od njih očekujete. Pod pretpostavkom da se vaš ukus uklapa u definiciju „Udri, Mile, letnji dan do podne” (a Mile je Ragnar, na jeziku srpskom), onda je Rune fenomenalna akciona igra, koju treba što pre da nabavite. U suprotnom, ona će vam već posle nekoliko nivoa postati dosadna, a biće i onih kojima će se smučiti. Načisto.

Slobodan MACEDONIĆ