Ime mu je Kord, Džon Kord, i radi za britansku obaveštajnu službu. Njegove kolege i zakleti neprijatelji od milošte ga zovu 00X, gde je X proizvoljan broj od 1 do N, sa izuzetkom „sedmice” – ona je rezervisana za nekog drugog dasu. Kada ga je jednog lepog dana, dok se šetao duž omiljene plaže i razmišljao da već koliko sutra napusti službu i posveti se normalnom životu, pozvala „(” („M” je bila opravdano odsutna zbog nesrećnog slučaja izazvanog najnovijim „Q”-ovim izumom), nije ni sanjao da će biti upleten u špijunsku aferu za koju su svrgavanje vlada, politički atentati i međudržavni incidenti priče za malu decu. Ovoga puta radilo se o nečemu mnogo većem – radilo se o sudbini čovečanstva. Dobro, tajni agenti su navikli na takve izazove: poludeli naučnici, bolesno ambiciozni generali, nekadašnji prijatelji koji su za debele pare prešli u suprotni tabor; sve je to već odavno postalo klasika. Ali klupko događaja, koje je počelo da se odmotava nakon otkrića rude vanzemaljskog porekla u jednoj od bivših sovjetskih republika po imenu Volgija (?), zapretilo je da se zamrsi u Gordijev čvor sa nesagledivim posledicama po ljudsku rasu. A ključ je ležao u jednoj običnoj hemijskoj formuli; formuli kojom čovek zasvagda rešava problem nedostatka energije, ali otvara neka fundamentalna pitanja svoga bitisanja na planeti Zemlji.

Poslovna filozofija britanske kompanije „Revolution” oduvek se svodila na sledeću tezu: nije neophodno biti posebno originalan da bi se napravila dobra igra. Poznata po opredeljenju da pravi isključivo klasične „P&C” avanture (Lure of the Temptress, Beneath the Steel Sky, Broken Sword 1 i 2), i da ne želi da se bavi bilo kakvim eksperimentima, ova firma je ostala privržena tradicionalizmu i skoro deset godina nije menjala osnovnu koncepciju svojih igara. To joj je s jedne strane obezbedilo kultnu reputaciju među ljubiteljima avantura, ali joj je u isto vreme u velikoj meri odmoglo da stekne priznanje šire igračke populacije, koje je realno zaslužila. Međutim, kao što ništa na ovom svetu nije nepromenljivo, tako ni „Revolution” nije mogao ostati ravnodušan prema onome što se u poslednje dve-tri godine dogodilo sa žanrom avantura. Upravo zbog toga, njihova peta igra In Cold Blood poprilično odudara od stila na koji smo navikli, ali, kao što ćete videti, to se nije pokazalo kao mana, već upravo suprotno – kao dobrodošlo osveženje nakon serije manje-više sličnih ostvarenja.

Prvo što treba zapaziti jeste da In Cold Blood nije obična, već arkadna avantura. Za nekoga je to možda iznenađenje, ali ne i za one koji su znali da se igra istovremeno pravi za dve platforme: PC i Playstation. Naravno, čim se spomene ova konzola „ozbiljnim” igračima se diže kosa na glavi, ali ovog puta zaista nema razloga za zabrinutost: izbalansiranost igre je savršena, akcioni elementi su u službi avanture i postoji potpuno opravdanje što su implementirani u priču. Igrač je, dakle, stavljen u ulogu tajnog agenta Džona Korda, koji se, podvrgnut dejstvu „seruma istine”, u fragmentima priseća događaja koji su ga doveli u situaciju da otkrije veliku zaveru međunarodnog karaktera. Scenario dostojan najboljih filmova o Džemsu Bondu, samo daleko mračniji i sa mnogo manje humora i pirotehnike, podeljen je na devet poglavlja: od pokušaja spasavanja američkog agenta iz rudničkog kompleksa, preko upada u teroristički štab i lude vožnje železicom, pa sve do završnice u oštećenoj nuklearnoj podmornici. Jedna takva priča ne bi bila potpuna da u njoj ne figuriše još nekoliko tipično „bondovskih” ličnosti. Tu je, pre svega, Dimitrij Nagarov, predsednik Volgije i glavni negativac, zatim njegov telohranitelj Lukijan, i naravno, ono bez čega se ne može – jedna zanosna „kord-devojka” Či-Ling Čeung, pripadnica tajne kineske policije. Ako, dakle, zanemarimo činjenicu da ima misijsku strukturu, In Cold Blood je po svemu ostalom klasična avantura, tipična za „Revolution”: relativno malo predmeta, puno interakcije sa NPC likovima, prosečna težina problema i, kada je u pitanju tehnička izvedba, ono što smo uvek kritikovali kod njihovih igara – skoro apsolutno odsustvo muzičke pratnje. Problem detekcije predmeta, koji je kod ovakvih 3D igara uvek prisutan, ovde je rešen na veoma lep način: svi bitni objekti koji se mogu pokupiti svetlucaju sve dok se ne nađu u inventaru.

To što po načinu izvođenja i vizelno dosta liči na horor avanture tipa Resident Evil ni slučajno ne znači da je In Cold Blood igra u kojoj treba ubijati sve što se miče. Upravo suprotno. Ogroman uticaj koji je na igračku industriju imao Thief, vidljiv je i na ovom primeru, iako se „stealth” tehnika ovde ne primenjuje u tako rafiniranoj formi, prvenstveno zahvaljujući ograničenjima koje nameće statična kamera. Pa ipak, kretanje u čučećem položaju, sakrivanje iza statičnih objekata kao što su sanduci, burad ili udubljenja u zidu i tiho onesvešćivanje stražara samo su neke od metoda koje je neophodno koristiti ako se želi uspeh u igri. Autori su pokušali, i većinom uspeli, da postignu maksimalnu realnost. Upravo zato, vatrenim oružjem se mogu onesposobiti jedan ili eventualno dvojica stražara, ali u borbi protiv više njih šanse za preživljavanje ravne su nuli. Pomalo je nelogično, i predstavlja jednu od objektivnih mana igre, to što isti ti stražari reaguju tek ako i kada vide glavnog junaka u svojoj neposrednoj blizini. Drugim rečima, moguće je ispaliti ceo šaržer metaka iza čuvarevih leđa, a da on to ne registruje.

I tako, istorija se još jednom ponovila. „Revolution” je po peti put objavio ne previše originalnu, ali odličnu avanturu, ovoga puta špijunski triler „par exellance”. Robert Ladlam i Džon Le Kare bili bi veoma zadovoljni da je ona njihovo delo – ne bi imali čega da se stide.

Slobodan MACEDONIĆ