Finansijski uspeh nekog filmskog ostvarenja ne meri se samo ukupnom zaradom na blagajnama, već i po relativnom odnosu između uloženih sredstava za potrebe produkcije i realizovanog profita. Gledano sa ovog drugog aspekta, film „Blair Witch Project” je apsolutni svetski šampion, s obzirom da je u njega uloženo svega nekoliko desetina hiljada dolara, a zarađeni silni milioni, o kojima producenti nisu mogli ni da sanjaju. Postoje dva osnovna razloga za senzacionalan uspeh ovog horora: neobična dokumentaristička koncepcija, koja je stvorila utisak da se radi o amaterskom filmu, i reklamna kampanja koja je potencirala činjenicu da su u pitanju autentični snimci. Iako je film kod kritike prošao šaroliko (neki su ga dizali u nebesa, a neki kudili), njegov komercijalni uspeh ostaće neoboriv dokaz da se s malo para i puno sreće mogu napraviti finansijska čuda.

Za one koji eventualno nisu upoznati sa radnjom filma, a verujemo da je takvih malo, sledi kratko podsećanje. Troje studenata „Montgomeri” koledža, Heder, Džošua i Majkl, u potrazi za temom za svoj diplomski rad, dolaze 21. oktobra 1994. u gradić Burkitsvil (Burkittsville, američka država Merilend), u kome već skoro tri veka kolaju priče o postojanju veštice koja je direktno ili indirektno odgovorna za seriju jezivih događaja koji su se tokom godina zbili u najbližoj okolini grada. Uprkos dobronamernim upozorenjima meštana da ne zalaze u šumu oko Burkitsvila, studenti odlučuju da svoj dokumentarac upotpune prilogom koji bi bio snimljen na ozloglašenoj lokaciji Coffin Rock, gde se 1886. godine dogodio najteži incident koji se vezuje za blersku vešticu. Opremljeni samo kamerom i najosnovnijom kamperskom opremom, troje svojeglavih studenata ulaze u šumu i tu im se gubi svaki trag. U toku naredna tri dana, oni će besciljno lutati šumom, svesni da ih nešto sistematski proganja. Na kraju, kada su se već odavno našli u stanju delirijuma, sve troje će umreti pod misterioznim okolnostima, a iza njih će ostati (i kasnije biti pronađene) samo video trake na kojima je zabeležen njihov lagani silazak u pakao.

Tematika filma „Blair Witch Project” je kao stvorena za kompjuterske igre. U trci za dobijanje ekskluzivne licence za njegovu kompjutersku adaptaciju pobedila je kompanija „Gathering of Developers”, koja pod zajedničku kapu okuplja desetak manjih firmi. Uz saglasnost nezavisne producentske kompanije „Haxan Films”, koja je odgovorna za stvaranje filma „Blair Witch Project”, doneta je odluka da se umesto jedne, naprave čak tri igre, koje će podrobno objasniti istorijsku pozadinu svega onoga što je viđeno na velikom platnu. Da se pravljenje trilogije ne bi oteglo kao gladna godina, što u poslednje vreme predstavlja ustaljenu praksu u igračkoj industriji, čitav posao podeljen je na tri dela (logično, zar ne?). Obavezu da realizuju po jednu igru iz serije „Blair Witch” preuzeli su na sebe „Terminal Reality” (Terminal Velocity, Monster Truck Madness 1 i 2, 4x4 Evolution, Nocturne), „Human Head Studios” (Rune) i „Ritual Entertainment” (Scourge of Armagon, SiN, Heavy Metal F.A.K.K.²).

Prvi deo trilogije vraća nas u 1941. godinu i obrađuje slučaj Rastina Para, pustinjaka čije se zlodelo (sedmostruko ubistvo dece) pominje na početku filma. Par nije negirao da je izvršio zločin, ali je sve vreme tvrdio da ga je na to naterao ženski glas koji mu se neprestano javljao u glavi. Kao pripadnica agencije „Spookhouse” za borbu protiv natprirodnih bića i pojava, doktorka Elspet Holidej dolazi u Burkitsvil neposredno nakon Parovog suđenja da ispita još uvek klimave dokaze koji mu se stavljaju na teret i analizira istorijske korene blerske veštice.

Kompletna trilogija Blair Witch bazirana je na „engineu” prošlogodišnjeg hita firme „Terminal Reality”, Nocturne. Međutim, Rustin Parr je jedina igra iz serije koja je direktno vezana za Nocturne, s obzirom da se u njoj pojavljuju dobro poznati likovi poput Strendžera, Svetlane Lupesku i posebno doktorke Holidej, koja je glavna junakinja ove priče. Neko bi zbog toga mogao pomisliti da je Blair Witch 1 zapravo nadgradnja Nocturnea, „mission pack” sa originalnim scenarijem i starim izvođenjem. Ova konstatacija može se prihvatiti kao tačna samo pod uslovom ako se igra posmatra sa čisto tehničke strane. Međutim, uvođenje doktorke Holidej u priču označilo je koncepcijski pomak u igri koja je od pretežno arkadne, prerasla u pravu avanturu. Za razliku od Strendžera, koji je u Nocturneu probleme rešavao većinom olovom, srebrom i belim lukom, njegova koleginica je naučnik, pa zato više voli da koristi mozak i da dedukcijom dolazi do zaključaka. Naravno, kada situacija to naloži, nije joj nimalo strano i da upotrebi neko specijalno oružje iz bogatog arsenala kojim raspolaže agencija „Spookhouse”.

Nesumnjivo najbolja karakteristika ove igre jeste to što su njeni autori uspeli u onome što se vrlo retko dešava kod kompjuterskih adaptacija filmskih ostvarenja – da prenesu originalnu atmosferu, ma kakvog tipa ona bila. Rustin Parr je, dakle, zastrašujuća igra, u nekim momentima daleko napetija i od samog filma. Jeziva atmosfera provlači se od početka do kraja, a naročito dolazi do izražaja kada doktorka Holidej, zahvaljujući vremenskoj petlji, dolazi u kuću Rastina Para i „in vivo” posmatra ono što će se dogoditi u budućnosti: poslednje trenutke života Heder i Majkla (čuvena scena u podrumu). Od muzike i zvučnih efekata koji prate ovu i ostale scene čoveku se diže kosa na glavi, pa igranje ove avanture može biti prilično traumatično iskustvo za one slabijih nerava. Sve u svemu, Rustin Par je odličan početak trilogije „Blair Witch”. Ostaje da se vidi kako će izgledati sledeća dva dela.

Slobodan MACEDONIĆ