 Originalni Jetfighter ponikao je u studiju „Velocity” i stekao je renome arkadno orijentisane simulacije letenja u kojoj je akcenat bio stavljen na samu borbu, dok su složeniji simulacijski elementi u bili ostavljeni u drugom planu. Drugi interesantan element Jetfightera bile su polu-dinamičke kampanje, u okviru kojih se svaka misija struktuirala u zavisnosti od prethodnog učinka igrača (to je danas sasvim uobičajena stvar, ali je u ono vreme bila prava vizija budućnosti). Drugi deo igre doneo je nove opcije (letenje u različito doba dana) i teksturiranu grafiku koja je opet bila svojevrstan proboj. Već treći nastavak nije ispunio očekivanja, jer sem poboljšane 3D grafike nije doneo ništa značajnije. Trend opadanja kvaliteta zadržao se i u četvrtom nastavku, za koji se mirne duše može reći da predstavlja potpun promašaj.
Scenario igre je nezanimljiv. U pitanju je još jedna velikoamerička vizija budućnosti u kojoj se ujka Sem suočava s novom silom sa Istoka koju čine ujedinjene snage Rusije, Kine, Severne Koreje i Srbije (šalim se, nema Srbije). Nalazite se u ulozi Jenkija samoubice koji je stao na prag otadžbine, da smelo brani tričavih par hiljada milja zapadne američke obale od invazije komunista. Kliše, kliše... Igra dolazi na dva CD-a: na prvom je glavni kod igre, dok se na drugom nalaze pejsaži u visokoj rezoluciji. Ako se odlučite za varijantu instalacije sa hi-res grafikom, što ćete svakako učiniti, ostaćete „kraći” za nekih 1.5 GB prostora na disku. „Nema veze, grafika je sigurno rajska”, pomislićete i, naravno, pogrešiti. Upoznavanje s igrom i kontrolama najbezbolnije će proći u okviru trenažnih misija koje su relativno lake, ako izuzmemo sletanje na nosač aviona, koje ćete uspešno obaviti tek iz desetog pokušaja. Struktura treninga je jednostavna i zasniva se na formuli: idi do tačke X, pritisni taster Y, a onda se vrati do nosača da pogineš pri sletanju. Čim se nađete u vazduhu iznad okeana primetićete da s grafikom nešto nije u redu. More ispod vas je ili toliko zagađeno da po boji podseća na kanalizaciju (ko zna šta nas sve čeka 2012. godine) ili se među programerima našao neki daltonista. Utisak donekle popravlja grafički prikaz na kopnu, ali ni to ne opravdava megalomansku instalaciju. Teren je u čitavoj igri jednoličan i brzo dosadi (i pored navodnih 50.000 kvadratnih milja oko San Franciska), a jedine svetle tačke su dobri efekti sa dimom i atraktivne eksplozije. Gledajući tehničke karakteristike u celini, Jet Fighter IV izgleda kao jeftina kopija igre Jane’s USAF, koja u ovoj kategoriji borbenih simulacija letenja i dalje ostaje reper. Ni zvuk nije mnogo bolji. Svi efekti, počev od glasa preko radio veze do buke topova i projektila, kao da su snimani u limenoj kofi s rupom na dnu – neobjašnjiv šum i „razvodnjen” eho učiniće da poželite da isključite zvuk. Jedino što je u igri zanimljivo jeste turbulencija u koju možete uleteti s vremena na vreme i scene kada pogodite neprijateljsku letelicu projektilom. Primetni su i bagovi koji će vas ponekad primoravati da restartujete igru. Izbor letelica nije naročito bogat, tako da se možete naći u kokpitu jednog od sledećih modela: F-14 Tomcat, F/A-18 Hornet ili F-22 Raptor. U toku bitke možete izdavati naređenja saborcima, i to opet samo tri vrste (follow, attack i hold position). Što se naoružanja aviona tiče, na raspolaganju su taktičke varijante napada za okršaje tipa vazduh-vazduh, vazduh-zemlja i mešovite ciljeve, pri čemu ne postoji šira mogućnost kombinovanja naoružanja. Funkcionalnost komandi, dizajn i upotrebljivost elektronskih dodataka u kokpitu stvari su na koje nije obraćeno dovoljno pažnje (jedino će vam radar tu i tamo biti od neke koristi). Kontrolni sistem je jednostavan, pa će se i neiskusni letači lako snaći. Multiplayer opcije uključuje deathmatch i kooperativne režime u kojima se može igrati do 16 igrača, preko LAN ili Internet konekcije. Gradimir JOKSIMOVIĆ | | |
