Pirates of the Caribbean: At World’s End

Ako ste se uželeli još jedne uprošćene, tačnije veoma uprošćene verzije igre Prince of Persia, sa kombo-seckanjem protivnika mačevima, ovo je igra za vas. U suprotnom pređite na sledeću stranicu. Sada, kada ove redove čitaju ljudi koji znaju šta vole, možemo najaviti značajno bolju igru od prethodne (The Legend of Jack Sparrow, SK 8/2006). To nužno ne govori mnogo; imajući u vidu kakav je dreš prethodnik realno bio, lako je napraviti bolju igru. I, da li je ovo dobra igra? Osim brojčane ocene, možemo je staviti u folder „obavezno probati”... ali hajdemo redom.

Izdavač Disney Interactive ovoga puta je dodelio posao svom razvojnom timu Eurocom, koji se svojski potrudio da napravi tri odvojena projekta za čak 8 platformi. Interesantno je da se verzije projekta razlikuju i po scenarijima i da se različiti likovi pojavljuju na različitim platformama. Najjača varijanta je za PS3 i Xbox 360, dok je za PS2, PSP, Xbox, PC i Wii napravljena manje zahtevna varijanta, a platforma Nintendo DS takođe ima svoju verziju. Usled želje da igra bude svima dostupna, vlasnici PC-a dobili su naslov koji radi i na sedobradim kompovima, ali zato grafički debelo zaostaje za hi-end trendovima. Teksture su (kao i ranije) mutne i kockaste, čak i mimika usana često nedostaje jer je facijalna animacija na nivou od pre 7–8 godina, a osim glavnog junaka, ostale ćete prepoznavati po garderobi. Zašto su Orlando Blum i Kira Najtli, a posebno Džefri Raš pristali da ih tako bedno nacrtaju, moglo bi da bude tema epizode „Dosijea X”. Takođe, maksimalna rezolucija je opet 1024 x 768 i standardno bez mogućnosti biranja nivoa detalja i naprednih opcija. Zašto je potrebna grafička kartica koja podržava DirectX 9c – takođe je nejasno. Sve bi mnogo lepše bilo da je za PC stigla verzija namenjena konzolama PS3 i Xbox 360, ali šta je – tu je.

U suštini, ovo nije nastavak, već zasebna igra koju su napravili i izdali potpuno drugi timovi ljudi, u drugom endžinu i po drugačijem konceptu, mada na bazi iskustva prethodnika. Kontrole su uprošćene i nije potrebno puno privikavanja, imali gamepad ili ne. Ukoliko ga ipak imate, možete pozvati ortaka (najbolje nekog kome se svideo Legacy of Kain, na primer) pa da kroz kampanju (tzv. „story mode”) idete zajedno, ili da se međusobno tučete u challenge modu. Kako kampanja odmiče, tako će se otvarati više lokacija i oružja za duele, ili za ponovno prelaženje nivoa. Scenario igre je veoma vezan za drugi pa i za treći nastavak filma. Naime, iako kraj igre ne odgovara kraju istoimenog filma, delovi priče su uglavnom preslikani, sa dodacima likova i sitnim prilagođavanjima. U osnovi, i ovde vodite razne likove naizmenično, mačem sebi krčite put i s vremena na vreme na označenim mestima stisnete ’Enter’ da bi lik koji vodite povukao neku polugu ili skočio na uže. Na raspolaganju su vam lak i težak udarac mačem, korišćenje alatki – bomba, bodež, kubura ili pečeno pile koje vraća energiju. Naravno, ključ uspeha su kombo-udarci koji se vremenom „zarađuju” i čine vaše mačevanje sve poletnijim, kao i u drugim igrama ovog tipa. Uvedeno je više načina borbe, na primer kada Džek Sperou zgazi protivnika pa ovaj skakuće na jednoj nozi. Posebno se boduju potezi zvani „olé”. Pogađate, radi se o izmicanjima sa putanje protivnika sa neizbežnim šutiranjem u zadnjicu kako bi isti lakše odlučio da skoči u kazan (bitan detalj drugog nivoa) ili preko ograde.

Da bi se izbegla taktika skrivanja iza bloka, u gornjem delu ekrana postoje tri đuleta koja predstavljaju snagu vašeg bloka i troše se svakim udarcem po njemu. Tako ćete morati da se branite borbom kako bi bilo vremena za obnavljanje bloka. Akciju u jednakim vremenskim intervalima prekidaju kinematski segmenti u kojima uzimate učešće brzim pritiskom komande koja vam se ukaže u ćošku ekrana, identično kao u poslednjem nastavku Tomb Raidera. Ako ne uspete da reagujete dovoljno brzo ili pogrešite u izboru komande, filmić se ponavlja ispočetka, bez mogućnosti ubrzavanja dosadnog uvodnog dijaloga. Poseban slučaj su komični filmovi puni glupiranja Džeka Speroua, koji su prikladno nazvani „džekanizmi” (mi bismo to nazvali „džekiranjem”), kada nema ponavljanja ali ni bonusa niti prijatnog raspoloženja koji isti uvek ostave na vas. Zanimljiva je opcija igranja gusarskih varijanti pokera i kockanja iz drugog nastavka filma, koje su organizovane kao podmisije. Naravno, uslov je da ukapirate luda pravila, a to ne ide tako lako, ni uz pomoć uputstva. Što se tiče muzičke i uopšte zvučne podloge, ona je besprekorna. Ima više muzičkih tema i nema monotonije. Glasovi glavnih junaka su originalni ili bar jako bliski tome, pa je i gluma vrhunska. Naravno, kao i u filmu, Džoni Dep prednjači briljantnim tonalitetom glasa (i nije smoren kao ranije), dok lik koji zamenjuje glas Džefrija Raša deluje zalutalo, što je poveliki propust. Nekako bismo lakše preboleli levaka umesto Orlanda Bluma nego umesto legendarnog kapetana Crnog bisera, koji je šarmantan kao i Džoni Dep, samo na ipak drugačiji način.

Još jedna stvar koja je mnogo bolja nego u prethodnoj verziji jeste AI protivnika. Moraćete uvek da vodite računa o protivnicima koji su iza vas, jer će napadati kao osice ako im okrenete leđa zauzeti borbom sa nekim drugim. Kako nivoi odmiču, postaju sve brži i opasniji, ali i vi imate više komboa u rukavu, pa je balans uvek prisutan.

Rezimirano, ovo je igra koja je po strukturi osuđena na masu velikih nedostataka, mahom grafičkih. S druge strane, ona nudi 10–15 sati odlične zabave, posebno za ljubitelje ovog žanra. Dobro je odgledati filmove pre nego što je instalirate, a najbolje je igru uopšte ne instalirati na PC, već probati na sopstvenoj ili iznajmljenoj konzoli PS3 ili Xbox360. Bio bi to lep vikend, verujte na reč.

Marin NESTOROV