Enarode, ko je bre ovde lud?! Mi, igrači, što smo se upecali na priču da nakon ekspanzije Knights of the Nine, dobro osmišljene ali skromne po obimu, Oblivion više neće biti proširivan oficijelnim dodacima, ili pak Bethesdin tim u kojem sede tipovi što govore jedno, a rade nešto sasvim drugo? Ili smo, možda, svi mi zajedno pomalo ludi, mi što se na ovaj ili onaj način bavimo kompjuterskim igrama, živimo od njih i za njih, igramo ih i volimo, a ako nam zaista i fali poneka daska u glavi, pa šta, i to je za ljude. Mislim, ludi možda jesmo, ali blesavi svakako ne.

Poznavaoci mitologije The Elder Scrolls igara dobro znaju ko je Šiogorat, princ Ludila i Bezumlja, jedan od šesnaest dedričkih prinčeva koji vladaju Oblivionom i jedini koji se „u javnosti” pojavljuje u ljudskom obličju. Shivering Isles je njegovo carstvo; ostrvo podeljeno na dve oblasti, Maniju i Demenciju, koje su svaka na svoj način odraz podvojene ličnosti njegovog vladara. Manija se kupa u šljaštećim bojama koje odslikavaju prinčevu lucidnost, sklonost ka opijatima i razvratu, dok Demencija, u svom sivilu i bedi, predstavlja refleksiju njegove mračne strane oličene u destrukciji i paranoji. Uz svesrdnu pomoć vojvode i vojvotkinje od Manije i Demencije, monarh sa jednim imenom i dva lica sistematski širi ludilo među sopstvenim narodom, praveći od svog malog sveta svojevrsni azil za mentalno obolele.

Međutim, i sam Šiogorat ima jednu fiks-ideju. Svakih hiljadu godina, po njemu nastupa kataklizmički događaj po imenu Greymarch koji označava dolazak Džigalaga, dedričkog princa Reda i Zakona, koji sa svojim trupama Vitezova reda naprosto opustoši ostrvo, ostavljajući Šiogoratu da ispočetka gradi svoj uvrnuti svet. Videvši u šampionu Sirodila zgodan instrument za slatku osvetu nad milenijumskim nemezisom, ludom princu pada na pamet sumanuta ideja – da izmeni ciklični tok istorije i pre fatalnog marša snaga reda pripremi teren za njihov konačan poraz. Samo... u čitavom tom zamešateljstvu postoji mali problem – niko nikada nije čuo za Džigalaga, niti je ime tog fantomskog sedamnaestog princa igde zapisano u analima Tamrijela. Ko je zapravo on i odakle dolazi?

Ma koliko Oblivion bio dobra igra, mora se priznati da specifičan role–playing koncept koji je serijal TES počeo da nameće od svog drugog nastavka nikada nije nailazio na bezrezervnu podršku igrača. Odsustvo fokusiranosti na konkretnu radnju, te diskutabilan skill sistem i način levelovanja junaka oduvek su bile teme oko kojih su se lomila koplja i ukrštali suprotstavljeni argumenti. Shivering Isles, prvi ozbiljan expansion pack za Oblivion, jeste Bethesdin pokušaj da parira onima koji su njenim prošlogodišnjim hitom mesecima ispirali usta tvrdeći da je otišao isuviše daleko u razvodnjavanju priče i da je glavni kvest bio prekratak. Kao sušta suprotnost osnovnoj igri, ovaj uslovni nastavak teži skoro apsolutnoj linearnosti, stavljajući u fokus dedričkog princa i njegove očajničke pokušaje da zaustavi sopstvenu propast. Iako sadrži određeni broj sporednih, za radnju krajnje nebinih kvestova, Shivering Isles predstavlja kompaktnu celinu, sa jasno postavljenim tokom priče, upečatljivim likovima, nepredvidivim i šokantnim obrtima, koja od dežurnog spasioca Tamrijela pravi beskrupuloznog antiheroja u službi šizofrenije. Ovo, međutim, nije prvi put da se Bethesda poigrava sa sudbinom svojih junaka; podsetimo se, i Bloodmoon, druga i poslednja ekspanzija za Morrowind, bila je koncipirana na sličan način, sa finalom koje nije davalo prostora za nastavak. Slična situacija postoji i ovde, i teško je poverovati da će se autori usuditi da nakon Shivering Islesa ikada više uposle istog heroja. Sa njime je, po svemu sudeći, Oblivion definitivno završen.

Koliki je akcenat stavljen na priču, koja po kompleksnosti liči na ono što su Bioware i Black Isle Studios radili u svojim najboljim danima, svedoči podatak da je SI skoro u potpunosti lišen novih predmeta, veština i magija. Izuzetak su alhemičarski sastojci (kojih ima u izobilju), jedan neobičan mač (koji se prilagođava dobu dana i poboljšava svoje karakteristike u zavisnosti od broja žrtava koje su pale pod njim) i dva oklopa neobičnog izgleda i svojstava. Dakle, umesto da se zadržava na nebitnim detaljima, Bethesdin tim pažnju je usmerio na kvestove, pokušavajući da koliko god je moguće izbegne ukalupljene „fetch and kill” zadatke. Krajnji rezultat ispao je više nego sjajan: špijunaža, potkopavanje i rušenje vladajućih porodica, nameštanje „nesrećnih slučajeva”, inkvizitorsko isleđivanje, pa čak i sastavljanje jednog golema po metodu doktora Frankenštajna... samo su deo ove sulude priče. I što je najbolje, ona nije ništa kraća od glavnog kvesta Obliviona.

Bethesdin tim verovatno će još dugo imati noćne more zbog svojevrsnog skandala koji je propratio izlazak Shivering Islesa i za trenutak ozbiljno doveo u pitanje njegov plasman na tržištu. Naime, samo dan-dva nakon premijere expansion packa, otkriven je grub programerski propust u njegovom osnovnom kodu koji se manifestovao tako što je po isteku određenog vremena, direktno skopčanog sa brzinom korisnikovog računara, uzrokovao nepovratno uništenje snimljenih pozicija i postepeno nestajanje svih predmeta iz igre. Tzv. FormID bag stvorio je pravu pometnju među fanovima Obliviona, a o tome koliko je problem bio ozbiljan svedoči podatak da je autorima trebalo skoro mesec dana da se izbore sa ovom pošasti i objave specijalizovani peč (v1.2.0416, 1.1 MB) koji uklanja ovaj problem. Zato, čim instalirate Shivering Isles, neizostavno pokrenite pomenutu zakrpu, pa tek nakon toga zakoračite u svet ludila. Uostalom, ako vam je već suđeno da definitivno poludite, ne znači da pri tome mora da vas zaboli glava.

Slobodan MACEDONIĆ