Ko bi rekao da je prošlo skoro deset godina otkako je najbolja guza među kompjuterskim modelima zapalila svet. Prvi Tomb Raider (izašao davnog decembra 1996) bio je za industriju virtuelne zabave isto što i otkriće Tutankamonove grobnice za arheologiju, pravo otkrovenje koje je u roku od nekoliko nedelja preraslo u globalni fenomen koji traje do današnjih dana. Lara Kroft, akciona heroina koja je svom tvorcu Tobiju Gardu donela svetsku slavu, ali ne i bogatstvo zbog sukoba oko autorskih prava koji je isplivao odmah nakon pojave originalne igre, stekla je status prvog pravog virtuelnog seks-simbola, svojevrsne ikone silikonskog doba koja se voli i obožava kao da je od krvi i mesa.

Međutim, kako je vreme proticalo, Tomb Raider je polako počeo da posustaje. Sa malim izuzetkom četvrtog nastavka (The Last Revelation), svaka naredna igra bila je sve bleđa i bleđa, da bi lagano propadanje serijala bilo krunisano maestralnim promašajem zvanim The Angel of Darkness koji je od gospođice Kroft napravio karikaturu, a firmu Core Design skoro potpuno razorio. Eidos Interactive, lakom na pare i alergičan na gubitke kao i svaki drugi gigant u igračkom biznisu, ekspresno je doneo odluku koja je mogla da iznenadi samo neupućene – uz počasnu zahvalnicu Core Designu, dalja Larina sudbina prepuštena je drugom razvojnom timu. Izbor je pao na Crystal Dynamics, firmu poznatu po serijalima Gex, Pandemonium, a ponajviše Legacy of Kain.

Zvanično sedmi Tomb Raider, ako se ne računaju ekspanzije za prva tri nastavka koje su objavljene kao separatna izdanja, vraća se (navodno) korenima serijala i Laru Kroft prikazuje u svetlu u kakvom je pamtimo iz njenih najmlađih dana. Zaplet igre na originalan način obrađuje jednu od najpopularnijih legendi na svetu – život i smrt kralja Artura i vitezova Okruglog stola, misteriju Avalona i čuvenog mača Ekskalibura koji, sudeći po Larinim istraživanjima, nije završio u rukama Gospe od Jezera, već je u delovima razasut širom sveta, od Bolivije i Perua, preko Japana i Kazahstana, pa sve do samog Londona. Kao šlag na tortu, kroz potragu za delovima mača provlači se i priča o sudbini Larine majke koja je do sada bila potpuno nepoznata.

Da li su akcione bravure Anđeline Džoli u prva (i nadajmo se poslednja) dva filmska izdanja Tomb Raidera uticala na koncept najnovije igre? O da, u to nema nikakve sumnje. Nova igra je brža, eksplozivnija i pretežno akciono orijentisana, tako da više liči na kopiju Princa od Persije nego na deceniju staru arkadnu avanturu za koju je važilo pravilo „triput meri, jednom seci”. Lara je lišena inventara i kombinovanja predmeta unutar njega, kao i većine tehnika kretanja koje su polako pridodavane njenom liku kako je serijal evoluirao, ali joj je zato proširen dijapazon akrobatsko-gimnastičkih tehnika kojima može ‘ladno da parira Princu. U igru su prvi put ubačene vremenski ograničene sekvence (pritisni taster u određenom trenutku ili si gotov), a jedina zaista ozbiljna novost jeste kuka sa konopcem pomoću koje glavna junakinja kači i povlači udaljene predmete prema sebi.

Jedna od najsvetlijih tačaka igre jeste neverovatno dobra optimizacija izvornog koda odnosno novog game enginea, koja koristi mogućnosti najšireg spektra današnjih računara, od krajnje skromnih do brutalno moćnih. Osnovno grafičko okruženje deluje zaista impresivno, ali je tzv. The Next Generation mod ono na šta treba obratiti pažnju. U pitanju je opcija koja uključuje grupu naprednih grafičkih funkcija (teksture visoke rezolucije, HDR senčenje i slično) koje vizuelni realizam podižu do neslućenih granica (recimo, kada se kamera dovoljno približi, jasno se vidi struktura kože Larinog lica). Nažalost, The Next Generation mod je surovo zahtevan; na mašini na kojoj Oblivion bukvalno leti sa svim uključenim detaljima (vidi opis u ovom broju), Legenda će u istoj rezoluciji neretko spuštati frame rate na nepodnošljivi nivo od desetak frejmova u sekundi! Što je mnogo, mnogo je.

Novi engine doneo je i drastično unapređen algoritam za proračun fizikalnosti okruženja. Zahvaljujući njemu, Larin omiljeni sport, gurkanje sanduka i kotrljanje kamenih gromada, dobio je bukvalno novu dimenziju: umesto strogo definisanih 2D putanja, sada je to moguće činiti u bilo kom pravcu.

Nažalost, Tomb Raider: Legend je skandalozno kratka igra koja se sastoji od svega sedam nivoa prosečne dužine, ne računajući finalni fajt sa glavnim bosom. Osam do deset sati aktivnog igranja biće više nego dovoljno čak i onima koji se nikada do sada nisu sreli s nečim sličnim (teško je poverovati da ima takvih), što predstavlja svojevrsni apsurd ako se zna da je igra „teška” skoro 8 GB. Nažalost, postoji još jedan razlog zbog kojeg se novi Tomb Raider može ležerno završiti za jedan jedini dan – toliko je lak, kako sa stanovišta samih zagonetki tako i na akcionom planu, da odaje utisak nezavršenog seta trening misija koje tek treba da budu dopunjene ozbiljnim sadržajem. Sem nekoliko zalutalih primeraka životinjskih vrsta, Lara se sve vreme suočava sa jednoobrazno kloniranim plaćenicima kojima inteligencija i ubojna moć nisu jače strane i koji će i na najtežem nivou lako padati pod kuršumima ispaljenim iz čuvenog revolverskog para.

Legenda je zaista vratila legendu u život, doduše u ne tako velikom stilu kao što je svojevremeno najavljeno. Iako u poređenju sa ranijim Larinim avanturama ova deluje kao instant hamburger naspram svadbarske trpeze, ipak se može reći da igra predstavlja pozitivan pomak u odnosu na prethodna dva nastavka. Da li je to dovoljno da gospođica Kroft nastavi i dalje da živi svoj virtuelni život, ostaje da se vidi.

Slobodan MACEDONIĆ