The Elder Scrolls IV: Oblivion

„When thou enterest into Oblivion,
Oblivion enterth into thee”
Nai Tyrol-Llar

Koliko god ubeđivao sebe da se više nikada u životu neću paliti na kompjuterske igre i provoditi sate/dane/nedelje bildujući mišiće desnog kažiprsta i buljeći u parče katodne cevi (šatro, prevazišao sam tu fazu), to mi nikako ne polazi za rukom. Stalno sebe dovodim u situaciju „samo još ovog puta”, poput studenta koji je čvrsto zacrtao da će od sledećeg ponedeljka bataliti i sport, i društvo, i igre, i konačno početi da uči. A onda dođe nedelja veče i svi planovi padnu u vodu. Klasika...

Prokleta Bethesda! Kada bih preračunao koliko meseci života sam utukao na njene igre, tamo negde od 1994. pa do danas, dolazim do zaključka da sam ili ozbiljno lud ili da ta kompanija pravi ozbiljno dobre igre; kako god okreneš, nešto ozbiljno jeste. Pošto, srećom, još uvek nemam otvoren dosije u nekoj ustanovi specijalne namene, jedino što mogu da zaključim jeste da je kompanija iz Rokvila (Merilend) svojim RPG serijalom The Elder Scrolls od mene (i miliona ljudi širom sveta) napravila pravog zavisnika, poput onoga koji se kako vreme prolazi sve teže i teže skida s droge. Da je tako, govore obećanja koja sam dao samom sebi pre nekih mesec dana. Zarekao sam se da me Oblivion neće okupirati, zarekao sam se da neću misliti o kvestovima dok sedim na poslu, zarekao sam se da ću legati na vreme, zarekao sam se... u mnogo štošta. I, kao da je to nešto vredelo. The Elder Scrolls IV mi je, kako to kaže dubokopoštovani kolega Kuzmanović, uleteo u šesnaesterac. Od tog trenutka, I just can’t help myself...

Koreni Obliviona sežu mnogo dalje u prošlost serijala The Elder Scrolls nego što se to u startu čini. Ovo, naime, nije prvi put da se Bethesda u svojim igrama bavi paklenom dimenzijom iz koje potiču Dedre, polubožanska demonska bića koja su vilenjački prastanovnici Tamriela obožavali, a ponekad i zloupotrebljavali radi sebičnih ciljeva. Kao svet vatre i ništavila, Oblivion (Zaborav) podeljen je na više džepnih univerzuma kojima zajednički vladaju šesnaest dedričkih prinčeva i princeza koji nisu u velikoj ljubavi i čiji karakteri variraju između krajnjih ekstrema: od čistog, nepatvorenog zla, poput Sheogoratha, princa Ludila i Bezumlja, pa sve do plemenite Azure, boginje Sumraka i Svitanja, čije se spiritualne uloge sećamo iz glavnog kvesta Morrowinda.

Gledano iz šire perspektive, Oblivion predstavlja, uslovno rečeno, nastavak igre An Elder Scrolls Legend: Battlespire (SK 4/1998) koju je Bethesda objavila početkom 1998, u vreme kada su druga dva The Elder Scrolls naslova, Redguard i Morrowind, bili uveliko u pripremi. Da se podsetimo: bila je to arkadna avantura, prvobitno zamišljena kao ekspanzija za Daggerfall, u kojoj se mlađani ratnik, koji je krenuo u potragu za izabranicom svoga srca, obreo usred Battlespirea, imperijalne akademije za obuku borbenih magova, unutar koje se uveliko kuvao pakleni plan o osvajanju celokupnog Tamriela sa dedričkim princom Uništenja, Mehrunesom Dagonom, u glavnoj ulozi. Naivnom klincu, koji je imao više sreće nego pameti, na kraju je uspelo da namagarči Dagona i da ga jednim udarcem vrati tamo odakle je i došao – u nepregledna prostranstva Obliviona.

Od tog događaja proteklo je mnogo godina. Centralna provincija Tamriela, Cyrodiil, živi relativno mirnim životom, ali njen vladar, imperator Uriel Septim VII, broji poslednje sate. Videvši sopstveno ubistvo u snovima i, što je mnogo gore, užasavajuće slike nadiruće invazije pravo iz usijanih predela Obliviona, ostareli monarh (igra ga Patrik Stjuart), sledeći svoju poslednju viziju, silazi u tamnicu imperijalne prestonice svestan da iz nje neće izaći živ, ali sa nadom da će upravo tamo prepoznati lik spasioca imperije koji mu se mesecima vrzma po glavi. I zaista, usamljeni robijaš, koji je greškom utamničen, postaje njegova slamka spasa. Neposredno pred smrt, Uriel Septim se poverava glavnom junaku da negde u Tamrielu živi njegov nezakoniti sin Martin (u tumačenju sjajnog Šona Bina) koji nema pojma da je plave krvi i koji, po predanju, kao naslednik prestola, jedini može da spreči predstojeću invaziju paljenjem buktinja koje sprečavaju kontakt između dva sveta. Ali, nije li malo kasno za to, nije li Mehrunes Dagon već pripremio sve za svoj osvetnički pohod na Tamriel?

Serijal The Elder Scrolls se od samih početaka dičio drugačijim pristupom u definisanju osnovnih elemenata koji čine jednu RPG igru, od neuobičajnog postupka kreiranja lika, čije se veštine dele na glavne, sporedne i ostale i koje krajnje restriktivno određuju stil igranja, pa sve do metodologije napredovanja. Što se tiče ovog prvog, u prošlomesečnim „Prvim utiscima” je rečeno sve. Naprosto, Oblivion nudi toliko detaljne mogućnosti u kreiranju lica i tela glavnog junaka da to pomalo i nervira. Narcisi će uz pesmu „Sliku svoju ljubim” verovatno uspeti da kloniraju sami sebe, dok će oni kojima nije stalo do veličanja sopstvenog lika i dela odabrati da vode Khajiita ili Argoniana; u tom slučaju sličnost je apsolutno isključena. Kad smo već kod rasa, pomenimo da ih, kao i u Morrowindu, ima deset, svaka je unapred predodređena za određenu vrstu klase (to, međutim, nije pravilo), s tim što su im pojedini bonusi na vitalne telesne karakteristike korigovani.

Umesto klasičnog sakupljanja iskustva putem experience poena dobijenih rešavanjem kvestova, Oblivion meri učestalost korišćenja određene veštine i u skladu s tim je postepeno poboljšava. Kada se kroz takav vid prakse sakupi dovoljna količina iskustva, glavni junak dobija nivo i postaje sve veći specijalista za pojedine oblasti, što stil igranja usmerava u određenom pravcu. Presudan značaj za napredovanje po nivoima imaju samo glavne veštine, što naravno ne znači da ni ostale nije vredno „pumpati”. Iako pojedini igrači prema ovakvom sistemu osećaju priličnu odbojnost, činjenica je da je on približniji stvarnosti od bilo kog drugog metoda viđenog u RPG igrama. Da se razumemo – ako danas umesto diferencijalnih jednačina počnete uporno da vežbate hodanje po žici, mnogo je veća šansa da vas jednog dana prime u cirkus nego da završite kao univerzitetski profesor. C’est la vie!

Koliko god bio sličan Morrowindu, Oblivion je ipak drugačiji, po mnogo čemu poboljšan i izglancan u odnosu na četiri godine starog prethodnika. Izbacujući neke elemente koji su se na osnovu iskustva ogromnog broja igrača pokazali kao kontraproduktivni te uvodeći sijaset potpuno novih, Bethesdin tim je stvorio koherentniju igru bržeg ritma, fokusiranu na konkretne zadatke, uz maksimalnu prilagodljivost karakteru samog igrača i njegovim afinitetima. Nikada do sada u The Elder Scrolls serijalu virtuelni svet nije bio realniji, a njegova veličina je ponovo nešto što izaziva podsvesni strah. Centralna provincija Tamriela, Cyrodiil, sa svojih šesnaest kvadratnih milja površine, mapirana je sa detaljnošću kakva do sada nije viđena u kompjuterskim igrama – od snežnih planinskih masiva na granici sa Skyrimom, do gustih prašuma prema Black Marshu; od ruševina starih utvrđenja, do dedričkih hramova; od devet glavnih gradova i gomile sitnih naseobina i farmi, pa sve do cvetića pored puta ili srndaća koji veselo skakuće kroz travu, zaustavljajući se ponekad da pase ili da se napije vode na nekom potoku. Svet koji živi i diše naseljava preko hiljadu većinom jedinstvenih NPC-a (izuzetak su generički stražari po gradovima i slučajni protivnici poput bandita koji spopadaju iz zasede duž puta) koji obavljaju svakodnevne poslove, međusobno komuniciraju, obeduju, presvlače se, spavaju; dakle, rade skoro sve ono što bi svaki čovek radio u stvarnosti.

Spisak unapređenja i promena u odnosu na Morrowind je pozamašan, no mi ćemo se osvrnuti samo na one najbitnije. Poboljšana mehanika igre učinila je borbu mnogo realnijom u pogledu fizikalnosti (magije funkcionišu mnogo bolje!), ali će od toga najviše profitirati klase koje se oslanjaju na šunjanje, lopovluk i brzu likvidaciju protivnika iz senke. Taj segment igre, koji je u dosadašnjim The Elder Scrolls igrama bio ili potiskivan ili od drugorazrednog značaja, ovde zaista blista. Naravno, nerealno je očekivati da lik koga vodite bude drugi Sem Fišer ili Garet, ali biti sneaky little bastard predstavlja ostvarivu i zabavnu mogućnost. Metodologija ulizivanja NPC sagovornicima u cilju izvlačenja dodatnih informacija sada se svodi na logičku mini-igru, što važi i za obijačke poslove. Sistem inventarskih menija je redizajniran (ima oblik kartica), dnevnik, hvala bogu, funkcioniše savršeno, a oni koji sakupe gomilu novca, moći će da uživaju u trgovini nekretninama. U igru se na velika vrata vraća vampirizam (doduše izlečiv), ali ne i likantropija iz Bloodmoona.

Putovanje od jedne do druge tačke na mapi sada je krajnje jednostavno – potreban je samo jedan klik na dotičnu lokaciju, što znači da više nema prevoznih sredstava koja rade samo na određenim linijama i koja se plaćaju. To ne znači da je lutanje isključeno jer se quick jump može izvesti samo ako je pre toga lokacija otkrivena peške, sa izuzetkom velikih gradova koji su odmah dostupni. Za one koji imaju probleme s venama pa im pešačenje smeta, moguće rešenje predstavlja konj. Inače, postojanje takvog prevoznog sredstva nije nikakva novotarija za The Elder Scrolls serijal – to je odavno viđeno u Daggerfallu.

Oblivion je kraći od svog prethodnika i to u prvom momentu može da zvuči nelogično iz prostog razloga što je površina Cyrodiila znatno veća od površine Vvardenfella, centralnog ostrva pokrajine Morrowind (konkretno, za nekih 60%). Štos je, međutim, u tome što je mapirani kvadratni kilometar u ovoj igri proporcionalno manji od onoga u Morrowindu, pri čemu je to „zipovanje” urađeno sa tačno određenim ciljem. Naime, autori su se odlučili na ovakav potez jer je prevelika rasplinutost Morrowinda bila jedna od njegovih najboljih, ali i najkritikovanijih osobina. Jednostavno, bilo je moguće danima lutati čađavim vulkanskim predelima Crvene planine i pri tome uraditi jedno veliko – ništa! E, toga u Oblivionu nema, barem ne u tolikoj meri. Glavni kvest, iako linearan i dosta predvidiv, bez ozbiljnijih narativnih obrta, igrača odmah „stavlja u mašinu” i, ukoliko dotični nije ljubitelj istraživačkog načina igranja i prelaženja desetina sporednih misija i zadataka, omogućava završetak igre za nekih dvadeset pet do trideset sati u proseku. Potrebno je otprilike još tri puta toliko vremena da se sve ostalo privede kraju (cca 100 sati), što je sasvim razumna mera u odnosu na oko pet puta veći Morrowind ili besmisleno ogroman Daggerfall (za one koji ne znaju, igra je imala oko 15.000 lokacija). Opšte smanjenje sadržinskog obima dovelo je do toga da u igri postoje svega četiri esnafa u koje se igrač može učlaniti i kroz čiju hijerarhiju može napredovati rešavajući najrazličitije zadatke (poređenja radi, u Morrowindu ih je bilo čak deset; sedam gildova i tri vilenjačke kuće). Pored ratničkog, čarobnjačkog i lopovskog esnafa, kao i udruženja ubica Dark Brotherhood, čiji su pripadnici lovili junaka Morrowinda u njegovoj ekspanziji Tribunalu, moguće je postati Šampion Arene u imperijalnoj prestonici i prihvatiti seriju od petnaest kvestova koje daju dedrički prinčevi, svi sem omraženog Mehrunesa Dagona.

Sada dolazi na red onaj deo priče koji će kroz godinu-dve dana izgubiti smisao, ali koji u ovim trenucima ima ozbiljnu težinu. Još pre izlaska Obliviona, počeli su da se raspredaju mitovi o njegovoj hardverskoj zahtevnosti. Pričalo se da će samo „odabrani” moći da ga pokrenu, tj. da će oni koji nemaju state-of-the-art opremu na svom stolu, vrednu dve-tri hiljade evrića, moći samo da se slikaju pored kutije. Srećom, to nije baš tako. Igra zaista radi i na skromnijim mašinama, ali njene performanse tada opadaju geometrijskom progresijom. Glavni faktori koji utiču na opšte ponašanje jesu grafička kartica i memorija. Na P4 3 GHz, 1 GB RAM i low-end grafikom (GeForce FX 5900) rezolucija 800 x 600 bila je realni maksimum, uz svođenje vizuelnih efekata na najmanju moguću meru. S druge strane, P4D 3,4 GHz, 2 GB RAM i sočni GF7800 GT varili su igru kao od šale na 1024 x 768, uz maksimalno „nabudžene” detalje, dok je u sledećoj referentnoj rezoluciji (1280 x 1024) dolazilo do usporavanja samo u toku borbi na otvorenom sa dva ili više protivnika. S druge strane, memorija nema toliki značaj za brzinske performanse, ali će 2 GB RAM omogućiti trenutni loading gridova (segmenti okoline koji se sukcesivno učitavaju tokom putovanja), bez neprijatnih kočenja koja se u suprotnom javljaju. Sve u svemu, važi čuvena izreka – koliko para toliko muzike. Odličan uporedni Hardware Performance test uradio je Gamespot i on se nalazi na adresi www.gamespot.com/features/6147127/index.html.

Pa dobro, ako je već toliko zahtevan, šta Oblivion zaista nudi čulima vida i sluha? E, to je nešto na šta nema smisla trošiti reči; to jednostavno treba doživeti, po mogućstvu na način na koji su to zamislili njegovi tvorci. Na maksimalnom nivou detalja i sa uključenim HDR (High Dynamic Range) senčenjem, Oblivion je najlepša kompjuterska igra koja postoji, barem do ovog trenutka. Teško je opisati kakofoniju boja listopadnih šuma i njihovih krošnji koje se njišu na povetarcu, nepregledne pašnjake obrasle visokom travom i poljskim cvećem, vodopade i jezera u kojima se ogleda čitava okolina, zalaske sunca na planinskim vrhovima iznad Brume, arhitekturu Leyawiina koja kao da je skinuta sa razglednica ili sam Oblivion, užareni pakao u kojem sve ključa kao u loncu. Kao i pre četiri godine, Bethesdini dizajneri su od Gamebryo enginea napravili čudo. Tada su ljudi menjali grafičke kartice da bi igrali Morrowind; danas zbog Obliviona menjaju čitave računare. Skup sport, ali je satisfakcija zagarantovana.

Što se muzike tiče, ovo već postaje dosadno: Džeremi Soul je ponovo nadmašio samoga sebe. Soundtrack za igru, koji već obara rekorde prodaje, verovatno je njegovo najbolje delo, orkestrirano i do te mere stilski rafinirano da ga se ne bi postideo ni jedan filmski spektakl. Kada je reč o zvuku, posebno je značajno što za razliku od mutavih stanovnika Morrowinda, narodi Cyrodiila, svi do jednog, imaju jezik i govore! Doduše, nakon dužeg igranja primećuje se ponavljanje nekih fraza te da mnogi likovi imaju identičnu boju glasa. Ako neko ima primedbu na taj detalj, neka se zapita kako bi bilo da je Bethesda angažovala hiljadu glumaca za potrebe voiceovera.

Da li je Oblivion savršena igra? Ne, ni slučajno, ali njene objektivne mane deluju smešno u poređenju sa grandioznošću sadržaja koji ona nudi. Evo nekih, verovatno najznačajnijih. Pre svega, Bethesda nikako da se odrekne starog „dobrog” običaja da na tržište izbacuje „bušne” igre, igre kojima je već u startu potreban žestoki patch. Od Arene pa naovamo, sa izuzetkom Redguarda, prve komercijalne verzije Bethesdinih proizvoda bile su manje ili više bagovite pa je takav slučaj i sa Oblivionom. S jedne strane tome se može naći opravdanje, imajući u vidu njegove razmere, ali se istovremeno postavlja pitanje šta su radili beta testeri i kako je moguće da solidan broj kvestova sadrži fatalne bagove (određena akcija sprečava dalje odvijanje kvesta) te da sama igra ume često da krahira, naročito prilikom izlaska u Windows, što je ponekad praćeno opasnim efektom brljanja poslednje snimljene pozicije. Upravo zato je preporučljivo njihovo često snimanje, izbegavajući prepisivanje fajlova (overwrite) jer se u suprotnom može dogoditi ono najgore – potreba da se igranje nastavi iz odavno pređene tačke. Na sreću, prvi patch je već u pripremi tako da nećemo dugo čekati na rešavanje barem jednog dela ovih problema.

Drugi momenat koji izaziva ozbiljnu polemiku jeste sistem dinamičkog levelovanja neprijatelja (oni postaju sve jači i jači kako glavni junak napreduje po nivoima) koji može da prouzrokuje neke veoma „zanimljive” efekte. Zamislite napumpanog macana tridesetog nivoa koji je pozatvarao gomilu kapija prema Oblivionu, kako jedva preživljava dvoboj sa... šumskim medvedom. Nemoguće? Pa ne baš, a koliko u tome ima logike, jeste tema za razmišljanje. Konačno, toliko hvaljeni Radiant AI, koji omogućava stotinama virtuelnih likova da funkcionišu kao u pravom životu i koji je zaista doneo neuporedivo veći nivo realizma u oslikavanju čitave populacije Tamriela, ipak ima jasno vidljivih rupa. Na primer, moguće je u pola noći nekome obiti kuću, totalno je poharati, a onda prići liku koji spava, probuditi ga i obaviti razgovor kao da se ništa nije desilo. I pored neospornih dostignuća Radianta, čini se da sistem veštačke inteligencije viđen u Gothicu 1/Gothicu 2 za sada ostaje neprevaziđen.

Treba obratiti pažnju na činjenicu da Oblivion dozvoljava korisniku široku lepezu dodatnih podešavanja, ne unutar same igre već preko fajla Oblivion.ini smeštenog po defaultu u direktorijum My Documents/My Games/Oblivion. Ovaj fajl sadrži nekoliko stotina promenljivih koje, u zavisnosti od zadatih vrednosti, drastično utiču na ponašanje i performanse igre. Neke promenljive, poput fGlobalTimeMultiplier, menjaju globalne karakteristike koje nemaju uticaja na sam engine; u konkretnom slučaju, promena vrednosti ispod ili iznad jedinice usporava ili ubrzava protok vremena u virtuelnom svetu, što može biti korisno za vremenski ograničene kvestove. Druge, pak, direktno utiču na performanse i odziv Gamebrya na zadate instrukcije. Recimo, povećavanjem vrednosti varijable uGridsToLoad eliminiše se problem zamućenih tekstura koje prekrivaju udaljene predele, što se, inače, neopravdano ističe kao najozbiljniji grafički glitch igre, ali se time frame rate i na najmoćnijim mašinama ozbiljno degradira, a vreme učitavanja višestruko produžava. Nije, dakle, u pitanju nikakav bag niti lenjost autorskog tima da se pozabavi najsitnijim grafičkim detaljima, već prosta optimizacija prikaza okoline, primerena sadašnjem stepenu razvoja kompjuterskog hardvera. Moguća su, naravno, i podešavanja u suprotnom smeru koja će dodatno poboljšati frame rate na slabijim računarima, nauštrb vizuelne raskoši. Podrazumeva se da je pre ozbiljnijeg prčkanja po fajlu Oblivion.ini mudro bekapovati njegovu default verziju da bi se izbegla eventualna iznenađenja u smislu naprasnih „ukokavanja” igre. Sjajan vodič za editovanje ovog fajla nalazi se na adresi www.tweakguides.com.

Oblivion je, kao uostalom i Morrowind, modularna igra koja omogućava naknadno instaliranje *.esm modova (velikih expansion packova, dodatnih kvestova i objekata, proširenja postojećeg asortimana predmeta i slično) koji stalno obogaćuju njen inicijalni sadržaj, čineći je neprekidno svežom i aktuelnom tako da nikada (ili barem za duži vremenski period) ne postane smarajuća. Nažalost, oficijelni Bethesdini plug-in modovi, koji su se već pojavili u vreme pisanja ovog teksta, za razliku od onih za Morrowind, nisu besplatni i koštaju 2$ po komadu. Za one koji nisu radi da potroše bogatstvo na ovakvu vrstu dodataka, uvek ostaje mogućnost skidanja brojnih fan made modova sa Neta.

Šta reći na kraju? Oblivion svakako nije najbolja igra svih vremena, ali jeste zadivljujući softverski proizvod koji čoveka stavlja na najslađe moguće muke. Kao i Morrowind, ona će u naredne tri-četiri godine biti po mnogim kriterijumima ultimativni reper za igračku industriju, cilj kojem će mnogi težiti, ali koji će malo ko ostvariti. A onda, tamo negde 2010, uslediće The Elder Scrolls V, pa sve ispočetka... Do tada, igrajte Oblivion. Proživite Oblivion. Nema vam druge!

„When thou playest The Oblivion,
The Oblivion becometh thy life.”

Slobodan MACEDONIĆ