Pirati sa Kariba se vraćaju na naše računare, ovog puta donekle prateći filmsku radnju za razliku od Akellinog izdanja od pre nekoliko godina koje je sa originalnim filmom delilo samo naziv. Kada je prvi put najavljeno da se sprema film inspirisan temom jednog zabavnog parka, mnogi su bili skeptični, ali je finalni proizvod zabeležio veliki uspeh, prvenstveno zahvaljujući vanserijskom performansu Džonija Depa, po mišljenju mnogih jednog od najboljih glumaca svih vremena. Ako ni zbog čega drugog, film je vredelo gledati zbog Depovih fantastičnih glumačkih bravura – u maestralno odigranoj ulozi Džeka Speroua, gusara propalice koji je blago „udaren u glavu”. Igru koja je pred nama izradio je malo poznati tim Seven Studios, a izdavač je Bethesda Softworks kao vlasnik licence.

Začuđujuće, iako se datum izdavanja igre poklapa sa premijerom nastavka filma („Dead Man’s Chest”), o Džekovim susretima sa Dejvijem Džonsom, novim negativcem, nema ni govora. Umesto toga, igra se koncentriše na avanture iz Džekove prošlosti (uključujući tu i famozni „Crni biser”, fantomski brod iz prvog dela filmskog serijala) posmatrane iz njegovog ugla, naravno. Pošto znamo koliko veze sa realnošću Džek ima, s pravom očekujemo ne baš toliko realne neprijatelje i okruženja (ili je to samo izgovor programerima kojima je ponestalo ideja). Pošto je čitava igra oličena u formi Džekove priče, najinteresantniji su momenti kada mu „padne na pamet” da je promeni i iz čista mira jednostavno „obriše” pojedine likove iz fabule – u skladu sa svojim briljantno poremećenim umom.

Za razliku od prethodne igre koja je kombinovala akciju sa elementima legendarnih Pirates!, ovde imamo klasičnu platformsku tabaljku u stilu BloodRayne. Igrač naizmenično vodi Džeka ili Vila Tarnera odnosno Elizabet Svon, protagoniste filmova, dok kompjuter preuzima kontrolu drugog lika (pozitivno je to što vaš virtuelni saborac ne može da pogine, ali isto tako ne može ni da porazi bilo kog protivnika). Mehanika je do sada viđena nebrojeno mnogo puta – trči, malo seckaj žbunje, a malo i ljude, baci kutiju ovamo, šutni bure tamo, okreni polugu, gađaj protivnika grog-bombom (zanimljivo iskustvo), nađi ključ...

Od osnovnih udaraca tu su svega dva poteza mačem. Međutim, da se sve ne bi svelo na najosnovniji vid arkade, tu je pregršt kombo poteza koje je moguće „apgrejdovati” u poboljšane varijante uz pomoć novca koji igrač sakupi tokom igre. Ono što ubija motivaciju za poboljšanjem poteza koje Džek može da izvede jeste činjenica da i protivnici progresivno postaju jači u skladu sa vašim napredovanjem. Jedan od zanimljivijih poteza je hvatanje protivnika i udarac kolenom u „nezgodno mesto” – prilično negativni poeni za igru koja je prvenstveno namenjena mlađem naraštaju...

Nažalost, sve ove poteze će retko ko uspeti da izvede bez kvalitetnog gamepada. To nas dovodi do prve krupne mane igre – kontrole na tastaturi su, jednom rečju – katastrofalne. Samo će oni sa najdebljim živcima izdržati sat-dva koliko je realno potrebno za navikavanje na njih. Da ne pominjemo povremeno očajno kašnjenje u odzivu glavnog lika na zadate komande... Monotoniju konstantnih mačevalačkih okršaja s vremena na vreme razbijaju druge arkadne sekvence, kao što je topovska borba.

S grafičke strane igra razočarava. Likovi su „ćoškasti”, teksture jednostavne i „ispranih” boja, neprijatelji nisu baš raznovrsni i često se ponavljaju isti modeli. Od upotrebe pixel shadinga i drugih naprednih tehnologija nema ni „p” i opšti utisak je da sve deluje kao da je pravljeno od kartona. Čak i mnogo stariji naslovi izgledaju daleko atraktivnije. Animacija je generalno veoma loša, ali su se animatori ipak malo potrudili pa su makar glavnim likovima podarili njihov lični šmek – kada Džek stoji u mestu i igrač ga ne pokreće, dešavaju se interesantne stvari, dok je Vil pravi graciozni mačevalac. Rezolucija je fiksirana na siromašnih 1024 x 768, a sem toga nije moguće menjati ni nivo kvaliteta prikaza.

Zvučna komponenta po kvalitetu ne odskače mnogo od grafike. Još je donekle i razumljivo što svi likovi u igri zvuče monotono jer nisu angažovani glumci iz filmskog serijala za davanje njihovih glasova, ali je apsolutno neoprostivo što je sam Džoni Dep dobio kamaru para kako bi oživeo trodimenzionalnu verziju svog lika, a zvuči tako bezvoljno i depresivno kao da su mu upravo ubili psa. Verovatno se i on opako smorio kada je video sa čime ima posla... Kada je zvuk u pitanju, jedino što u ovoj igri stvarno valja jeste prava, iako repetitivna, „filmska” muzika.

Trenutak istine za omiljenu stavku kod ove vrste igara – neprijateljski AI. Bez obzira na to da li se uhvatite u koštac s gusarima, zombijima, samurajima (da, samurajima, ne zaboravite da je narator Džek Sperou) ili čak vikinzima, malo je reći da je intelekt vaših protivnika na nivou sobne lampe. Često vas neće skontati ni kada ste im nekoliko metara ispred nosa, a garantovano padanje sa stolice od smeha obezbeđuju neprijatelji koji se kreću u grupama pri čemu ispoljavaju sindrom lemingoidnog ponašanja. Naime, zamislite scenu u kojoj hvatate tipa i seckate ga do mile volje, dok njegovi saborci mirno stoje sa strane i spokojno čekaju na svoj red... Čoveku prosto bude žao i izgubi volju za ubijanjem.

Šta još reći osim da je ovde reč o školskom primeru kompjuterske adaptacije jednog blokbastera koji je urađen pod pritiskom i na silu kako bi se auditorijumu izvuklo još malo novca. Pored ovoga, jasno je i da se radi o filleru tradicionalno mrtvog letnjeg perioda kada se na tržište plasira veoma malo kvalitetnih naslova. Ukupno gledano, igra zaslužuje vašu pažnju isključivo zbog co-op moda (dva igrača na jednom računaru) i zadovoljavajuće dužine. Da nije toga, kao i činjenice da je igra smeštena u zlatno doba piraterije, ne bismo uopšte oklevali da osudimo ovaj naslov na kraću šetnju po dasci... Nažalost, opaki pirat koji čuči u nekima od nas po ko zna koji put ostaje nezadovoljen. Ako ste baš zagriženi fan filmskog serijala, onda odigrajte ovu igru i konačno saznajte da li je Džek svojevremeno stvarno pobegao sa pustog ostrva na leđima morskih kornjača...

Jan ČMELIK