FlatOut 2

Kada se krajem 2004. godine FlatOut pojavio na tržištu, pobrao je ne male simpatije širokog kruga igrača i doneo preko potrebno osveženje u žanr trkačkih igara. Otuda ne čudi zašto se oko drugog dela igre podigla tolika prašina i zbog čega je FlatOut 2 jedna od najiščekivanijih igara u minulom periodu. Čitavih 18 meseci dizajnerski tim kompanije BugBear radio je na njenom nastavku, a krajem juna čekanju je konačno došao kraj.

Prvi susret s igrom nikoga neće ostaviti ravnodušnim. „Ispeglani” meniji, upečatljive pozadinske animacije, odlična muzika – iz mesta će napasti sva čula. Kao i u prvom delu, osnovu igre čini karijerni mod sastavljen od tri težinske oblasti koje se ovog puta sastoje od kup takmičenja umesto pojedinačnih trka. To znači da se za osvajanje jednog od trofeja mora odvozati po nekoliko trka, a od broja sakupljenih bodova zavisiće konačni plasman (bodovanje je identično kao u Formuli 1). Pored plasmana, novac se može zaraditi na nekoliko dodatnih načina, a dovoljno je reći da se kešom nagrađuje vozač koji je načinio najviše štete, onaj koji je izvezao najbrži krug i slično. Takođe, novina je i sistem koji omogućava da se na stazi brutalno obračunavate sa protivnicima (slično kao u Burnoutu). Naime, ukoliko tokom trke uspete da pošaljete suparničkog vozača kroz šoferšajbnu, okrenete mu automobil naopačke ili se jednostavno zakucate svom silinom u njega, na konto ćete uknjižiti masnu svotu novca (ako napravite dovoljno veliki damage, protivnika čak možete eliminisati iz trke). Oponenata je, baš kao i u prvom delu, sedam, s tom razlikom što oni sada imaju izražen personality i svoje ponašanje na stazi prilagođavaju datom momentu. AI rutina je prilično fleksibilna, a to se ponajviše vidi u situacijama u kojima kompjuterski vođeni vozači prave sasvim obične greške, koriste prečice na stazi ili se međusobno razračunavaju u borbi za što bolju poziciju.

Po rečima autora, FlatOut 2 geografski je smešten na prostore SAD-a pa iz tog razloga preovlađuju trke po prašnjavim/blatnjavim planinskim puteljcima, zabačenim gradilištima, pustinji, poljima kukuruza, odvodnim kanalima, pa čak i NASCAR autodromima. Novina je postojanje gradskih trka koje se, doduše, odvijaju bez učešća lokalnog saobraćaja a, s druge strane, nedostaju trke po snegu (ni promenljivi vremenski uslovi ne bi bili na odmet), što je prava šteta. Sve u svemu, FlatOut 2 donosi ukupno 60 staza i 36 unikatnih lokacija koje bi trebalo da zadrže igračevu pažnju duže vreme. Ako se na sve to doda šest Destruction Derby arena i 12 mini-igara, materijala ima više nego dovoljno.

Kada je izbor četvorotočkaša u pitanju, načinjen je ozbiljan pomak. Ne samo da ih je za 18 više nego u prvom delu (34 ukupno) već se pored tzv. muscle modela pojavljuju i oni sportski, čak i terenci sa pogonom na sva četiri točka. Automobili se pored maksimalne brzine međusobno diferenciraju po šest osnova: ubrzanju, upravljivosti, jačini šasije, težini, nitro mogućnostima i vrsti pogonskih točkova. Zanimljivo je što prilikom unapređivanja performansi, kupovinom kvalitetnijih delova, nemaju svi modeli automobila mogućnost ugradnje delova identičnih performansi. Ipak, ono što je najznačajnije jeste podatak da je sada moguće posedovati nekoliko automobila odjednom, a ako poželite, stare je moguće prodati, uzimajući pri tome „kintu” i za delove koje ste naknadno ugradili.

Svima koji su igrali FlatOut poznato je da s tehničke strane ovom naslovu nikad nije nedostajalo kvaliteta. Tako je i ovog puta. Grafička rešenja su izuzetna (u pojedinim momentima scene na ekranu su samo na korak od fotorealizma) – bez preterivanja možemo reći da spadaju u sam vrh po trenutnim merilima i da se jedino Need For Speed Most Wanted koliko-toliko može ravnopravno porediti. Čak i po isključivanju specijalnih efekata (koristi se čitava svita omekšivača prikaza, uz nezaobilazan motion blur), grafika deluje neodoljivo za šta je jednim delom zaslužno insistiranje autora na detaljima i majstorski uklopljene boje. Treba reći i da je svaka staza sastavljena od preko 5000 elemenata koje je moguće uništavati, a da na automobilima postoji oko 40 tačaka koje su podložne deformacijama. Za svaki respekt!

Zvučna komponenta je još jedan od elemenata u kojima FlatOut 2 briljira. Brektanje motora je uverljivo i, što je još bitnije, razlikuje se od mašine do mašine (ipak, potonji delovi Need For Speeda i dalje su reper u ovom segmentu). S druge strane, izbor muzičkih numera sjajno je obavljen jer su, uglavnom, prisutne one nešto „tvrđeg” karaktera i odlično se uklapaju u totalni rampage koji se odvija na ekranu. U većini slučajeva radi se o ostvarenjima poznatih autora (Megadeth, Motley Crue, Nickelback, Papa Roach, Rob Zombie, The Vines...), praksa koju je svojevremeno uspešno lansirao EA Sports.

Na posletku, ostaje nam samo još da razjasnimo zbog čega smo igri, pored tolikog broja ubavih unapređenja, dodelili tako „mršavu” ocenu. Odgovor na to pitanje treba potražiti u činjenici da je autorski tim do te mere kastrirao fizički model da je gameplay srozan na arkadni nivo i gotovo da nema nikakvih dodirnih tačaka sa originalnom igrom. Jedan od zaštitnih znakova prvog dela bio je tzv. powersliding (drifting, ako vam se tako više sviđa), naročit način za spektakularno savlađivanje krivina u punoj brzini koji podrazumeva zanošenje zadnjeg trapa i klizanje automobila postrance celom njenom dužinom. U FlatOutu 2 toga više nema, bar ne u onoj meri u kojoj smo to očekivali, a ukoliko se budete junačili stečenim umećem, vrlo brzo ćete završiti pokraj staze s obzirom na to da svaki pokušaj izvođenja klasičnog powerslidinga dovodi do sumanutog krivudanja automobila i potpunog gubitka kontrole. Upravo zbog toga, umesto hrabrog napadanja krivina, sada se mnogo više pažnje mora posvetiti kočenju i održavanju automobila na idealnoj putanji kako bi se izbeglo njegovo zanošenje i klizanje po stazi, što je u potpunoj suprotnosti sa ranijim standardom. Šteta!

Još jedna stvar koja će razočarati mnoge jeste utisak da vozila (iako odlično međusobno diferencirana) uopšte nemaju težinu te da jedva dodiruju površinu po kojoj se kreću. Ovo je još jedan od segmenata u kojima je prvi deo briljirao – automobili su prosto „ležali” na stazi. Očigledno je želja autora bila da implementiranjem nešto „slobodnijeg” enginea privuku ljubitelje Need For Speeda i ostalih „vozi me kako ti odgovara” igara kojima je originalni FlatOut predstavljao priličan zalogaj zbog svoje naglašene težine. FlatOut 2 je, defakto, mnogo lakša igra u kojoj ne samo da iskusni neće imati problema da je završe za desetak sati igranja nego teško da će osetiti gorak ukus poraza i višestruko ponavljanje trka kao u prvom delu. To je možda i najveća zamerka.

Igrati ili ne? Definitivno – da! Jedino ostaje pitanje koliko će vam vremena biti potrebno da shvatite kako je igra, u ovakvom obliku, isuviše kratka i neizazovna. Kada se to na kraju neminovno bude dogodilo, ukoliko ste ljubitelj simulacija, vratićete se odličnoj ToCA 3, a ako ste željni crash&burn iskustva, priklonićete se neponovljivom serijalu Burnout. Ni prvi deo FlatOuta ne zvuči kao loše rešenje.

Vladimir PISODOROV