Studio A2M je za Midway napravio igru po novom Warner Brothersovom animiranom filmu o Lukasu Niklu, dečaku koga je zbog bahatog ponašanja mravlji vrač kaznio stavivši ga u ulogu mrava koje je bezočno zlostavljao. U koži doskorašnjih žrtava, Lukas će naučiti da poštuje nove prijatelje i njihov način života. Pravu priliku za iskupljenje dobiće kada nemilosrdni eksterminator naumi da uništi koloniju u kojoj se obreo.

Dok većina filmskih „prerađevina” dosledno prati radnju filma, The Ant Bully nameće nešto drugačiji koncept. Scenario igre umetnut je između pasusa filmske priče i usredsređen je na prirodu odnosa koji se razvija između Lukasa i njegovih domaćina u koloniji odnosno filozofske lekcije koje igraču obrazlažu zašto se ne isplati biti siledžija. Dok je moralna poruka sasvim jasna, igra u celini nije ispunila očekivanja: scene koje kamera nije prenela na bioskopsko platno u igri su obrađene neadekvatno, površno i naivno, monotonim ponavljanjem jednostavnih radnji. Svaki nivo zasniva se na istim zadacima koji podrazumevaju prebacivanje predmeta od tačke A do tačke B i fajt s jednoobraznim protivnicima. Animacione sekvence koje premošćuju nivoe, umesto da prodube radnju i igri daju dinamičnost, guše moralnim pridikama.

Mehanika i upravljački sistem su definisani na očekivan način. Okruženje je full 3D, a kontrole prilagođene analognom džojpedu. Uprkos tome što igrač ima potpunu kontrolu nad kamerom, čak i mogućnost da okolinu osmatra iz perpsektive prvog lica, oseća se veliko ograničenje u upravljanju. Ono je uzrokovano radnjama koje glavni junak automatski izvodi kada se nađe u određenom položaju. Na primer, ako se približi ivici, Lukas će sam da skoči na najbližu platformu, što igrača lišava potrebe da procenjuje daljinu i visinu skoka. Time je osnovni element dinamike platformskih igara ovde praktično uništen. Utisak malo popravlja to što u nekim situacijama Lukas može da iskoristi mrave za konstruisanje skela, mostova, katapulta i drugih korisnih spravica. Za tabanje s neprijateljski nastrojenim insektima služe Mirko (motka za „prevaspitavanje”) i tri vrste dalekometnog oružja.

Tokom borbi u kojima učestvuje više protivnika do izražaja dolaze svi nedostaci enginea: tromo reagovanje na komande, nepouzdana komanda za usredsređivanje na protivnika (lock-on, uslovljava nepreciznost i trošenje municije), neagilnost glavnog junaka i, povrh svega, očajna detekcija kolizije. Dešava se, naime, da savršeno plasiran udarac prođe kroz telo protivnika, ne nanevši mu pri tom nikakva oštećenja. Loše strukturirani nivoi isuviše liče jedan na drugi, što u kombinaciji s monotonim karakterom misija stvara sve preduslove za brzo zasićenje. Komičnih situacija ima samo u tragovima, a moralnih lekcija više nego na času veronauke. Audio-vizuelna podloga ne prevazilazi uobičajene okvire i sastoji se od jednoličnih pozadina s kloniranim objektima i monotonih zvučnih efekata.

Odstupanje od klišea je ambicija koja svakako zaslužuje pohvalu i, u ovom slučaju, za pet bodova jaču ocenu od zaslužene. Biće bolje sledećeg puta.

Gradimir JOKSIMOVIĆ