Druga (i verovatno poslednja) ekspanzija za Rome: Total War ujedno je i najizazovniji segment u okviru celokupne franšize, još od prvog Shoguna. Alexander je namenjen veteranima koji misle da su videli i sažvakali sve prethodne sadržaje, igrajući na najtežem nivou uz primenu neoficijelnih „total realism” modova: samo oni će biti u stanju da u potpunosti cene suludo tešku kampanju Aleksandra Velikog u vremenski ograničenoj misiji osvajanja celokupnog poznatog sveta.

Posle smrti svog oca, Filipa II, dvadesetogodišnji naslednik makedonskog prestola nalazi se u prilično nebranom grožđu: Persijanci nadiru sa istoka, Ilirska plemena upadaju sa severa, državna kasa je skoro prazna, a gradovi nad kojima ima vlast su nedovoljno razvijeni. Prilično loša postavka za planiranje osvajanja celokupnog poznatog sveta, zar ne? Dodajte još i vremenski limit od 100 poteza u okviru kojih je potrebno ostvariti dominaciju i dobićete jako, jako teško svarljiv izazov.

U kampanji jednostavno nećete imati priliku za sekund pauze: brutalni blitzkrieg uz razaranje osvojenih gradova i masakr populacije (radi dobijanja plena kojim ćete finansirati dalje osvajanje) jedini su recept za uspeh. Razvitak Pele i Sparte ima smisla samo do određene mere: u trenutku kada domovina bude u stanju da proizvodi najjače jedinice („Companion” konjicu, recimo) glavnina vaših osvajačkih armija će biti toliko daleko u dubini Persije da se dovlačenje pojačanja iz Makedonije neće isplatiti. Kao i Aleksandar onomad, moraćete delimično ili potpuno da se oslonite na rentiranje plaćenika, sa svim manama koje to podrazumeva: lošiji moral jedinica, veći upkeep po potezu, odsustvo izbora jedinica i regrutacija po sistemu „daj šta daš”. Kec u rukavu je sam Aleksandar i njegova jedinica teške konjice koja posle svake bitke automatski popunjava gubitke (za razliku od svih drugih) i koju ćete koristiti za masakriranje protivničkih bokova ili pokušaj uništavanja ekvivalentne jedinice protivničkog generala (tj. upravo ono što je Aleksandar uradio Dariju).

Sa istorijske tačke gledišta, kampanjska postava RTW: Alexandra je u velikoj meri realna, sa izuzetkom limita od 100 poteza i politike spaljene zemlje koja je ovde nužna. S obzirom na to da jedan turn u RTW igrama podrazumeva polugodište, pri kraju kampanje ćete voditi šezdesetšestogodišnjeg čiču koji (ako ste imali sreće i pazili šta radite) završava osvajanje istočnog dela ogromne mape. Razaranje oponentskih gradova i klanje stanovništva još više bodu oči s obzirom na istorijski karakter Aleksandrove ličnosti: prvi „prosvećeni globalista” posezao je za bakljom i mačem samo u slučaju pobune, dok je prema poraženom protivniku najčešće bio velikodušan, pokušavajući da ga mirno integriše u prvu nadnacionalnu imperiju u istoriji.

Miodrag KUZMANOVIĆ