Opšte je poznato da su Japanci po mnogočemu posebni. Ljudi koje šefovi šalju na godišnje odmore pod pretnjom otkaza, čije mašinovođe posežu za hara-kirijem kada im kompozicija zakasni nekoliko minuta (u tom slučaju mi bismo za nekoliko časova ostali bez kompletne železnice), a političari se na karaoke-mašinama glupiraju kao deca, kao da nisu sa ove planete.

Slično se može reći i za odnos prema erotici. Seksualne slobode u Zemlji izlazećeg sunca u tolikoj meri prevazilaze okvire koje je ustanovila hrišćanska civilizacija da bi prosečnom turisti s ovih prostora u Japanu bio neophodan poseban vodič kroz fuzoku, lepezu seksualnih usluga na koje japansko društvo gleda krajnje blagonaklono. Sve dok se poštuju pravila društvene hijerarhije i stroga, ali precizno definisana pravila ponašanja, fuzokuom će se baviti studentkinje i sekretarice u noćnim satima, žene čiji su muževi na putu, korporacijski službenici na kolektivnom odmoru, i to bez stida jer se na takve aktivnosti gleda kao na legitiman sektor usluga. To nema nikakve veze s tabuima.

Kako je japanska industrija zabave više okrenuta prema populaciji odraslih, za nju važe drugačija pravila nego u drugim delovima sveta. Njihovi filmovi, knjige, stripovi i kompjuterske igre uvek su brutalniji, s više nasilnih sadržaja, a seksa ima i tamo gde bi se najmanje očekivao. Takvo okruženje iznedrilo je hentai, grafičko predstavljanje fizičke ljubavi kroz strip ili animaciju odnosno kompjuterske igre koje rasplinjuju maštu tradicionalno vaspitanih Japanaca, ali i ljudi s drugih meridijana koji u specifičnim seksualnim stimulusima vide nešto što zaslužuje pažnju. Japanski ilustratori su pravi majstori u smišljanju neverovatnih kombinacija koje se, i pored nesputane maštovitosti, uglavnom ne kose s moralnim načelima seksualnog vaspitanja u nekom drugom kraju sveta.

Kada je kompjuterski hentai u pitanju, kompanija Peach Princess prednjači kao najplodniji izdavač raznovrsnih erotskih igara koje uglavnom imaju avanturistički karakter i heteroseksualne tojest ženske homoseksualne (yuri odnosno bishoujo) sadržaje. Kada se prilagođavaju zapadnom tržištu, što se ne radi često zbog slabijeg interesovanja tamošnje publike, ovakve igre uglavnom budu lišene cenzure (uklanjaju se mozaična zamućenja koja skrivaju intimne partije likova). Takav je slučaj i s igrom Doushin – Same Heart, avanturom koja prati dogodovštine tri sestre Suruga. Ryoko je najstarija i ona radi u kompaniji u kojoj je (na našu sreću) izložena konstantnom seksualnom uznemiravanju. Nešto mlađa je Maki, jedina od tri sestrice koja odmah na početku uspostavlja kontakt s muškarcem i s njim (opet na našu sreću) održava aktivnu seksualnu vezu. Miho je najmlađa i najmanje eksponirana tako da se oko njenih eksplicitnih CG scena treba najviše potruditi.

Sestre Suruga imaju neobičan dar – međusobno osećaju šta im se dešava i proživljavaju iste emocije čak i kada nisu u prostorno bliskom odnosu. Suština ove tzv. zapping avanture je upravo u mogućnosti proizvoljnog „prebacivanja” između tri glavna lika. Na primer, dok se Ryoko poigrava s kolegama na poslu, igrač može da se prebaci na Maki i vidi kako na nju utiče sestrino seksualno uzbuđenje. U svakom slučaju, to je zanimljivo rešenje, naročito ako se na „zepovanje” gleda kao na zgodnu mogućnost da se sve seksualne scene odgledaju uz minimalan napor. Ipak, to nije slučaj jer takvo prebacivanje zapravo komplikuje stvari i može da oteža dostizanje cilja (otkrivanje svih erotskih kadrova), naročito ako se ima u vidu činjenica da igra ne daje hint kada prebacivanje treba da se obavi. Put do seksa u tom slučaju je daleko trnovitiji nego u klasičnim hentai igrama i svodi se na prosto tumaranje, čega se ljubitelji avantura gnušaju.

Priča se odvija kroz tekstualne dijaloge koji su uglavnom dosadni i providni. Postoji nekoliko alternativnih završetaka (po tri za svaku sestru), što je uobičajena praksa kada su ovakve igre u pitanju. Najbolje je razrađena priča koja prati marifetluke najstarije sestre, dok se tokom pisanja storija o drugoj i trećoj heroini scenarista očigledno zamorio i smanjio broj scena i erotskih kadrova. Što se hentai sadržaja tiče (eksplicitne scene seksa), njih ima sasvim dovoljno, možda i više nego što je potrebno. Ryoko je u tom smislu najaktivnija tako da njene scene zauzimaju više od polovine ukupnog broja CG kadrova; ti kadrovi uglavnom predstavljaju nasilne odnose u kojima Ryoko ne učestvuje svojevoljno, što kod igrača može da pobudi moralne dileme. Drugih oblika seksualnih perverzija, koje japanskoj erotici nisu strane, u ovoj igri nema.

S aspekta tehničke zrelosti, Doushin – Same Heart može da dobije prelaznu ocenu, ali samo ako se poredi sa sličnim izdanjima (nema govora o poređenju sa savremenim avanturama). Zvučni efekti su vrlo dobri, muzika je dovoljno neupadljiva, a glasovi koji učestvuju u dijalozima uverljivi – nedostaje jedino mogućnost podešavanja jačine zvuka. Engleski prevod je prilično loš budući da je svaka deseta rečenica teško razumljiva zbog dupliranih, izostavljenih ili pogrešno napisanih reči. Grafika je dosta gruba, a svakako je bilo mesta i za poneku animaciju. Da je scenario bio sadržajniji, Doushin bi dobio ocenu koja bi ga izdvojila iz kategorije avoid if possible. Što se ljubitelja hentai igara tiče, oni su ionako završili igru i pre nego što je ovaj broj „Sveta kompjutera” stigao na kioske.

Gradimir JOKSIMOVIĆ