Ako postoji nešto što se može nazvati autentičnom misterijom britanskih ostrva, onda je to bez ikakve sumnje drevni kompleks Stounhendž. Druidsko svetilište, astronomska opservatorija ili nešto treće, kružna struktura načinjena od kamenih blokova teških i do pedeset tona po komadu, stara oko pet hiljada godina, svojom pojavom zbunjuje i fascinira ne samo turiste i običan svet već i stručnjake raznih profila koji još uvek nagađaju na koji način je ona sagrađena i sa kakvom svrhom. Ali, iako ubedljivo najpoznatiji neolitski spomenik u Velikoj Britaniji, Stounhendž nije jedina formacija takve vrste koja se može naći na Ostrvu. Čitava Engleska, a posebno jugozapadna pokrajina Kornvol, vrvi od takvih i sličnih (pre)istorijskih lokaliteta koji su često predmet zastrašujućih mitova i legendi koje se vekovima prenose s kolena na koleno među lokalnim stanovništvom. Šta je u pitanju – obično praznoverje ili na činjenicama utemeljene priče?

Najveća greška koju može da napravi prosečan igrač pri prvom susretu sa Barrow Hillom jeste da podlegne onome što se zove prvi utisak i da naoružan predrasudama o igrama nezavisne produkcije, tehnički najčešće inferiornim u poređenju sa izvikanim naslovima sa top-lista, lišenim bilo kakvih fancy detalja, pomisli da se pred njim nalazi još jedna glupost koju treba brže-bolje deinstalirati sa harda. Sam početak, istina, ne obećava puno: doslovno očajnu crno-belu intro sekvencu, čiji se poražavajući kvalitet isključivo može objasniti odsustvom bilo kakvog osećaja za realnost, smeniće, jednom rečju, renderovani Mrak (sa velikim slovom M). U opštem crnilu statičnih slika, čiju monotoniju razbija poneki saobraćajni znak ili katadiopter pored puta, jedva se nazire svetlost u daljini. Na koju stranu krenuti? Napred, prema napuštenoj benzinskoj pumpi, ili nazad, prema glavnom meniju i opciji „Quit”?

Tako će otprilike proteći prvih desetak minuta Barrow Hilla, avanture britanske firme Shadow Tor Studio, koja je napravljena samo sa jednim ciljem: da utera strah u kosti. U noći jesenje ravnodnevnice, na tipično hičkokovski način, bezimenom junaku iznenada staju kola u blizini usamljenog motela u kojem je odsela ekipa arheologa kojoj je posle višegodišnjih natezanja sa vlastima i lokalnim aktivistima za zaštitu spomenika kulture pošlo za rukom da izdejstvuje dozvolu za iskopavanja na lokalitetu nekropole „Barrow Hill”. Uprkos upozorenjima da će čeprkanje oko sedam kamenih figurina koje su četiri i po milenijuma nepomično stražarile iznad centralne humke navući prokletstvo na sve one koji se usude da učestvuju u tome, grupa stručnjaka započinje posao... ali ga ne završava. Zbog čega i sa kakvim posledicama, otkriće slučajni turista.

Nema sumnje da Barrow Hill u tehničkom pogledu pripada prošlosti. Ako ga, međutim, prihvatite takvog kakav jeste i sopstvenom egu sugerišete da ne obraća pažnju na anahronizme kao što su kretanje „korak po korak” ili igrački interfejs iz doba prvog Mysta, otkrićete da imate posla sa retko inventivnom igrom, pravim biserom minimalističkog horora koji za „čuku” može biti mnogo opasniji od bilo kog holivudskog blood & gore produkta. Motivi iz prastarih legendi koje se vezuju za autentične lokacije diljem Kornvola iskorišćeni su kao polazište za avanturu koja prvenstveno igra na kartu napete atmosfere i straha od neizvesnosti, uz jedva primetno koketiranje sa eksplicitnim scenama nasilja. To što u njoj nije direktno prolivena ni kap krvi nema suštinskog značaja – pritajena strava izvire iz svake pore Barrow Hilla, čineći od njega jednu od retkih igara koje istinski plaše. Temeljno i bez pardona.

Iako ne postoji jasna podela na poglavlja, može se reći da se avantura sastoji od dva dela. U prvom igrač najpre mora da shvati šta se desilo sa ekipom arheologa i radnicima motela, a nakon toga da serijom darova umilostivi paganske bogove koji su probuđeni nesmotrenošću naivnih tomb raidera. Međutim, za razliku od običnih avantura u kojima je napredovanje uvek uslovljeno prethodnim rešavanjem nekog problema, ovde je od samog početka, tačnije od momenta kada junak pronađe petrolejsku lampu, otvoren kompletan prostor na kojem se igra odvija, čime je postignut efekat (skoro) totalne nelinearnosti. Potpuna sloboda kretanja na relativno velikom prostoru, sa mnogim lokacijama koje na prvi pogled nemaju nikakvu funkciju, omogućila je autorima da informacije neophodne za rešavanje pojedinih zagonetki neprimetno stope sa okolinom, ponekad tako vešto da igrač gleda pravo u njih, a ne vidi ono što mu se nalazi pred nosom. Uprkos tome, avantura nije ni nelogična ni preteška, već je samo napravljena tako da zahteva veliku pažnju i povezivanje viđenog, što zbog jezive atmosfere garantuje igranje širom otvorenih očiju, uz povišeni puls i znojenje dlanova.

Jedan od osnovnih razloga zbog kojih Barrow Hill tako snažno deluje na čoveka jeste maestralno odrađen zvuk koji se u sklopu ostalih, relativno skromnih tehničkih karakteristika, izdvaja ne samo kvalitetom već i načinom na koji je uklopljen u igru. Praktično je nemoguće napraviti podelu između muzike i zvučnih efekata; umesto toga može se govoriti o jedinstvenoj audio-celini miksovanoj tako da ionako neprijatno igračko iskustvo učini još neprijatnijim, u najboljem smislu te reči. Probijanje kroz gustu šumu sa lampom u ruci ili šetanje kroz močvaru koju obasjava jedino mesečeva svetlost ne bi ni blizu bili tako jezivo uverljivi da nije zvučne podloge od koje se ledi krv u žilama.

Barrow Hill je jedna od onih igara koje na najbolji mogući način potvrđuju tezu da ljigava čudovišta i umobolne ubice ne moraju biti jedini pokretači virtuelne strave koju većina ljudi tako voli da oseti u sebi, ali uvek sa pristojne daljine, iz topline doma svoga. Strah o kojem je ovde reč, koji ima neku iskonsku dimenziju, nije rezultat puke percepcije okoline, već pre svega unutrašnjeg nemira koji ova igra tako vešto izaziva. Drugim rečima, horor za sladokusce.

Slobodan MACEDONIĆ