Nešto više od dve godine nakon poslednje igre i skoro petnaest godina posle poslednjeg filma u serijalu, nindža kornjače su se vratile u oba medijuma. Pošto su porazile Šredera i vratili se iz svoje japanske avanture, kornjače su, videvši da više nema potrebe da pomažu njujorškoj policiji, odlučile da se povuku iz javnosti. Leonardo je otišao u prašume Južne Amerike da trenira i meditira, Donatelo se posvetio svojim izumima. Mikelanđelo se okrenuo svetu zabave, a Rafaelo je, ubeđen da kriminalcima ne treba dopustiti predah, u tajnosti postao Nightwatcher. Priča TMNT nastavlja se oko godinu dana nakon događaja iz poslednjeg filma. Njujork postaje poprište bitaka između demona i misterioznih okamenjenih ratnika a ni Purpurni zmajevi, Crni aligatori i klan Stopala pod novim vođstvom ne miruju – pravi je trenutak da se četiri zelena brata vrate u akciju.

Iako je TMNT verovatno najbolja igra sa licencom nindža kornjača, to zapravo i nije neki kompliment. Ova kombinacija akcije i platforme definitivno ima potencijala i zabavnih momenata. Nažalost, ima i takvih propusta da se čovek nekoliko puta iskreno zapita da li su vrli momci iz kanadskog odeljka UbiSofta uopšte testirali svoje čedo pre nego što su ga zapakovali da bi se našao u prodavnicama u isto vreme kad i film u bioskopima? U stvari, igrajući TMNT dokučio sam ko je zapravo glavni neprijatelj kvalitativnom napredovanju akcionih, arkadnih, platformskih i ostalih konzolnih konverzija filmskih hitova – roditelji dece od 5 do 15 godina! Jednostavno nema drugog objašnjenja zašto i nakon više od decenije kritikovanja kontrola i kamera u ovakvim naslovima (od strane većine medija koji se bave igrama) neko i dalje pravi iste greške. Sve je to zato što pomenuti roditelji kupuju svojoj deci šarene kutije i ne provode s njima ni 15 minuta igrajući neku tragediju okarakterisanu kao „elektronska zabava”. Onda izdavači, koji tretiraju igre kao figurice jeftino proizvedene negde u jugoistočnoj Aziji, pogledaju zaradu, ocene da je zadovoljavajuća i narede masakriranje još jednog predloška po istom šablonu.

Okej, sad kad smo izbacili negativnu energiju iz sistema, da se okrenemo samoj igri. Njen problem su naravno kontrole i kamera, tačnije samo kamera, jer ona uzrokuje probleme sa kontrolama. Kamera u TMNT je „inteligentna”, „intuitivna” i šta još sve ne, rečju, nemate nad njom nikakvu kontrolu. U nekih dobrih 30% slučajeva kamera ni pod razno nije dobro pozicionirana. Bez obzira na to da li se radi o nekoj teškoj akrobaciji koju izvodite po deseti put ili ste u masovnoj tabačini u kojoj vidite samo dvojicu od pet protivnika koji vas okružuju, ovo je izvor frustracije. Zapravo, u celoj priči igrači treba da budu intuitivni, jer moraju da naslućuju u kom smeru skrenuti zato što kamera skreće iza uglova tek nakon vašeg lika. Nakon prvih nekoliko nivoa i dizajneri postaju svesni ovog propusta pa počinju da stavljaju teksture utabanih staza (čak i po betonu) da bi ukazali na smer kretanja. U stvarnosti, kretanje bi bilo mnogo lakše da je ili igračima data kontrola nad kamerom, ili da je kretanje relativno u odnosu na lika, a ne na tu stupidnu kameru. Takođe, valjda da bi nam bilo zanimljivije ako koristite tastaturu za upravljanje, igra ne prima komande više od 2 tastera odjednom. Ovo znači da, kada držite dva kursorska tastera (da bi se vaša kornjača kretala normalno jer kamera opet ima neki svoj genijalni ugao), nema skakanja preko provalija, tj. u dobranih 90% slučajeva skakaćete pod nepovoljnim uglom, što će opet rezultovati padovima i kretanjem od poslednjeg čekpointa na kojima se pozicija automatski snima. Srećom (ili za mazohiste nažalost), bar su ti čekpointi međusobno prilično blizu pa uglavnom nema više od tri „škakljive” prepreke između dva snimanja statusa. Ipak, kako je neko zamislio da ovo igraju mlađa deca bez nerviranja i kompletnog dizanja ruku od TMNT-a, jedna je od onih misterija...

Ako pak imate visok prag tolerancije ili ste totalni zaluđenik za kornjače (ili ste bar to bili pre mnogo godina), TMNT može da vas zabavi. Neke od akrobacija i kombinacija u igri su prilično impresivne. Istina, sama borba, koja je ubačena proizvoljno između platformskih segmenata, nije nešto izazovna. Ne samo što svaka od kornjača ima prilično siromašan, jednocifreni arsenal poteza, nego se mahom sve svodi na žustro kliktanje po primarnom napadu i usmeravanje ka protivnicma. Čak ni stilovi borbe pojedinih kornjača ne utiču na pristup borbama. Istina, Don ima najveći domet vitlajući svoj bo, a Majki nunčakama udara najbrže, no to su zapravo samo kozmetički detalji. Ono što nije kozmetika jesu specijalne akrobatske sposobnosti koje dolaze do izražaja u platformskom delu. Tako Leo može da se teleportuje kroz tanke prepreke koje ne mogu da se preskoče, Don koristi bo da bi izveo skok s motkom preko specifičnih provalija. Rafael koristi saije kao planinarske klinove za penjanje uz zidove, a Majki koristi nunčake kao helikopter. Takođe, pri premošćavanju ogromnih prepreka možete da pozovete jednu od kornjača koju trenutno ne vodite da vas lansira. Ovi kooperativni komboi kao i specijalni potezi postoje i u borbama, ali najčešće zahtevaju da napunite neki od tajmera. Starmetar se napuni kad pobedite deset protivnika a da vas nijedan od njih ne takne, a Family Bond metar ocenjuje atraktivnost kombinacija koje izvodite i prazni se kad nepotrebno pozivate nekog od braće u pomoć. Nightwatcher ima Rage metar – što više bije to je besniji, a svoj bes oslobađa kao moćan udarac svim protivnicima oko sebe.

TMNT je kratka igra, manje od deset sati mučenja sa komandama potrebno je da bi se prešlo dvadesetak nivoa koje ova igra nudi. NO! Ako ste totalno zaludni i interesuje vas bonus sadržaj u vidu inserata iz filma bez „blagodeti” domaće sinhronizacije, artworkova, bonus nivoa ili smešnih dodataka za samu igru, onda morate da pređete igru OPET jer pri prvom prelasku ne možete da skupljate specijalne novčiće za otključavanje dodatnog sadržaja. Genijalno, zar ne? TMNT ima svojih momenata, ali traži da se pomirite sa previše propusta. Ako to možete – super, ako ne možete, onda bolje uradite ’uninstall’ do sledeće zelene avanture.

Dragan KOSOVAC