Baš kad je izgledalo da će momci iz Altar Gamesa lagano i neprimetno utonuti u sivilo prosečnosti upornim izdavanjem loših igara iz UFO franšize, stiže svetlost na kraju tunela. UFO: Afterlight predstavlja oštar zaokret u odnosu na poluupotrebljive prethodnike (Aftermath i Aftershock), zadržavajući tek osnovni koncept fajta sa vanzemaljskim osvajačima uz dosta novih i redizajniranih konceptualnih rešenja, koja će izazvati suzu radosnicu u oku UFO veterana i podsetiti na slavna vremena originalnog serijala.

Radnja poslednje verzije iz „nove” UFO trilogije počinje neposredno po završetku Aftermatha. Spaljena Zemlja postala je novo stanište osvajača iz svemira, Retikulanaca, koji proteruju preostale ljude na Mars. Afterlight prati avanture malobrojne grupe naučnika i pomoćnog osoblja pedesetak godina kasnije koji se nadaju da će na Marsu stvoriti pristojne uslove za život preostalih kolonista (ušuškanih u dubokom krio-snu). Minimalno pomognuti vanzemaljskom tehnologijom i opremom na početku (uz par sitnica ponetih sa Zemlje) i snažnim pionirskim duhom, simpatični doseljenici izgrađuju bazu i kreću u istraživanje i eksploatisanje resursa na obližnjim teritorijama. Otkriće arheoloških iskopina drevne vanzemaljske civilizacije u blizini baze uvodi u priču ratoborne robote-čuvare koji ljubomorno čuvaju nešto i odlučno se upiru da zbrišu svako strano prisustvo sa površine Marsa.

Soul & mind novog UFO-a podjednako čine globalni, strateški menadžment (istraživanje tehnologija, proizvodnja opreme, opremanje baze, diplomatija...) kao i taktički deployment borbenih odreda na teritorijama i sukob sa protivnicima. Izvođenje tokom borbi je pseudopotezno: posle izdavanja svake komande (kretanje, otvaranje vatre, raznorazne operacije na terenu) potrebno je otpauzirati igru (taster ’Space’) i odgledati izvršavanje datih zadataka (uz mogućnost usporenja/ubrzavanja vremena). U opcijama je dodatno moguće (de)aktivirati automatsko pauziranje za svaki iz niza situacionih eventa koji se mogu desiti tokom istraživanja, odnosno borbi. Ovo celoj stvari daje privlačan, kvazi turn-based karakter uz mogućnost brze i lake korekcije battle-plana u zavisnosti od onoga što se zakuva na terenu.

Globalna mapa Marsa iscepkana je na teritorije i predstavlja osnovu strateško-upravljačkih operacija nad kolonijom. Odavde su dostupni ostali Tabovi kroz koje dodeljujete osoblju dužnosti vezane za opstanak baze. Svaki od njih stručan je za određenu oblast (istraživanje, tehničke operacije i borba) i iskazana je brojem u dnu portreta. Caka je u tome što su pojedinci stručni za još neku oblast i potrebno je pažljivo upariti njihove sposobnosti u skladu sa trenutnom situacijom tokom igre. Svako zauzimanje teritorije (bilo kroz borbu ili jednostavnim izlaskom inženjera), izgradnja rudnika za prikupljanje resursa, odlazak na trening (posle prikupljenog iskustva u borbi) ili u ambulantu na lečenje znači da će dotični član tima biti odsutan i samim tim nedostupan za neke druge operacije koje su u tom trenutku prioritetne. Sama baza se sastoji od nekoliko fiksnih segmenata, kao i od kupola unutar kojih je moguća izgradnja novih zgrada i alociranje ljudstva za rad u njima (naravno, kada budete imali dovoljno resursa da ih sagradite).

S tehničke strane, igra (uglavnom) predstavlja prijatno iznenađenje. Prvo što upada u oči već prilikom tutorial nivoa jeste promenjeni vizuelni identitet cele stvari. Nema više sumornih, apokaliptičnih ruševina i realno modelovanih ljudskih likova. U Afterlightu se sve kupa i blješti u HDR-u, jarkim bojama i jasnim kontrastima. Stripolikoj vizuelnoj glazuri savršeno pašu dopadljivo modelovane zgrade, objekti i lokacije koje svojim zbudženim dizajnom izgledaju kao da su deo nekog simpatičnog play seta (sa sve Buzz Lightyear modelima likova). Zvuci i efekti paljbe su retro-simpatični i uz finu „svemirsku” muziku odgovaraju karakteru igre. Jedina zamerka mora se uputiti pomalo amaterskim glasovima likova (prvenstveno prilikom borbi).

U mane igre pre svega se ubraja prilično hirovita kamera u taktičkom modu. Kad god se pozicionira iznad neke udubine ili uzvišice, kamera ima potrebu da se momentalno izjednači sa novom ravni, izazivajući naglo propadanje i totalnu dezorijentaciju. Vremenom se stiče utisak da je igrač zatrpan mikromenadžmentskim delom igre uz naporni i sve duži slalom kroz opcije za istraživanje, opremanje, proizvodnju i ostalo, pa bi više automatizovanih opcija svakako dobro došlo. Borbe u velikom broju slučajeva karakteriše puko stajanje i razmenjivanje vatre, a igra nakon početnih glinenih golubova za odstrel, naglo uvodi u ring nerealno ubojite baje koji će bez problema razvaliti vaš tim pažljivo odgajanih veterana u treptaju oka (da ne spominjemo frustrirajuće zaposedanje umova vaših pitomaca). Previše vanzemaljaca upada na teritorije i njihovo zamorno, jednolično čišćenje zatvara krug nakrupnijih propusta.

Sve navedene mane, međutim, igra lako otresa sa sebe jer ima šarma i duše za izvoz svim drugim generičkim naslovima sličnog tipa. Pored nekoliko sjajnih ideja i forica (doba dana prilikom borbi direktno zavisi od toga da li je data teritorija na strateškom ekranu sa mapom Marsa bila obasjana suncem ili je utonula u mrak u trenutku kada je do nje stigao UFO sa marincima), odnos prema likovima i emotivna veza koja se vremenom stvara sa njima zaslužuje aplauze. S obzirom na neveliki ansambl kojim raspolažete, svaki član tima je praktično nezamenljiv i svakog ćete znati u dušu i po imenu. Uz karikaturne portrete svakog od njih i mogućnost da npr. u borbu pošaljete simpatičnu bakicu od 70 godina (slušajući njene urnebesne borbene odzive), celoj stvari daje neodoljivo neozbiljan šmek koji će vas vratiti u vreme starih, 16-bitnih vrednosti. Svaka preporuka.

Aleksandar DINIĆ