Iako ovo predstavlja najozbiljniji pokušaj rimejka originalnog X-COM-a, to i dalje jednostavno nije to. Gotovo dve godine posle pakleno lošeg UFO: Aftermatha, Altar Interactive i Cenega Publishing pokušali su da isprave gotovo sve što su im dugogodišnji ljubitelji legendarne franšize zamerali. Za trud im treba dati 5–, ali krajnji rezultat ipak podseća na korejski auto. Sve je tu – funkcionalnost, opcije i relativna udobnost – ali finalni produkt ipak zaglušuje snažni zadah plastike. UFO: Aftermath ne poseduje MOJO (dušu/šlif/magiju/fluid...). Ova tehničko/mehanički/konceptualno uspela igra podseća na androida virtuelne zabave koji se iz petnih žila trudi da postane čovek, natežući svoje titanijumske žile u jalovom pokušaju da se dopadne lepotici na balkonu...

Pre osvrta na tehničke aspekte, valjalo bi baciti pogled na priču koja je prvi i osnovni kamen spoticanja. Igra polazi od premise da je vaš trud iz Aftermatha bio uzaludan (što je verovatno istina jer sumnjamo da je neko imao nerava da igru privede kraju). Rasa Reticulianaca, vanzemaljskih osvajača, uspela je u nameri da površinu naše planete zagadi BioMasom i upropasti čovečanstvo. Pobeda im se nije isplatila jer je modifikovana Zemlja progutala i njih, stvarajući hibridno-mutantne kulture koje su preplavile površinu. Ostaci čovečanstva su se povukli na orbitalne platforme (lapute) gde su prezimili sledećih 50 godina, pokušavajući da se sastave sami sa sobom. A onda je na jednoj laputi izbila pobuna zbog striktnog policijskog režima, a mala grupa izgnanika je pobegla u nekakvim šatlovima... Posle nekoliko minuta slobodnog leta kroz svemir nabasali su na drugu, napuštenu laputu, osnovali Zemaljski komonvelt i rešili da planetu Zemlju vrate ljudima... Geeez. Mislimo da je lakše progutati nakovanj nego ovo shvatiti ozbiljno: u nedostatku bolje ideje, autori su potpuno veštački iskonstruisali neubedljivu priču, motivisani snažnim trudom da ovaj X-COM rimejk (bolje rečeno, ripoff) stave na polaznu platformu eksponencijalnog širenja iz jedne tačke.

Osnovna koncepcija igre je identična Aftermathu: osvajanje teritorije za teritorijom putem taktičkih bitaka u rangu odeljenja predstavlja jedini recept za uspeh. „Pothaubne” izmene su ono što ovu igru kvalitetom izdvaja od prethodne: gradnja objekata u bazama, istraživanje novih tehnologija, prikupljanje različitih vrsta resursa, RPG elementi pri manipulaciji ljudstvom i rudimentarna diplomatija drastično usložnjavaju i obogaćuju gameplay, ali gotovo svaka od navedenih karakteristika ima jednu ili dve ozbiljne mane. Istraživanje je, recimo, nekoherentno i nepovezano, a i suviše brzo i lako se sprovodi čak i u osnovnim laboratorijama. Diplomatija sa različitim ljudskim frakcijama (kiborzi, psionici...) svodi se na davanje resursa šakom i kapom i budženje reputacije, posle čega to isto možete da zahtevate i od njih (kao i rezervno ljudstvo). Taktičke misije su veoma slične jedna drugoj, a pošto ćete 90% vremena igre provoditi u njima, to predstavlja snažan odbojni faktor. Da biste uspešno završili igru, biće vam potrebno (po procenama samih autora) između 60 i 70 sati aktivnog igranja, za šta će zaista mali broj ljudi imati dovoljno živaca. Komercijalni element igre je potpuno izostao: osvojene teritorije automatski generišu izvesnu sumu resursa (postoje tri kategorije), ali nema nikakve trgovine s bilo kim. Stavka koja je u X-COM-u davala snažan impuls vašim motivima za protivvanzemaljsku borbu ovde je ponovo izostavljena.

Što se tiče 3D enginea, primetna su poboljšanja u kvalitetu tekstura i detaljnosti prostornih objekata. Nažalost, taktičke bitke ćete odrađivati na srazmerno malom broju tile-setova (ima ih možda desetak) koji ni u najmanjoj meri nisu jedinstveni za različite regije. Napuštena fabrika u istočnoj Evropi, Africi ili Americi izgleda potpuno isto (ovo važi i za vojne i druge instalacije), što u dobroj meri narušava ukupni utisak. 3D modeli vaših komandosa i protivnika nisu pretrpeli neke posebne izmene, vrludajući između kategorija „podnošljivo” i „gotovo ružno”. Ovo se posebno odnosi na oponente čiji modeli i animacija zaista kaskaju za aktuelnim trendovima.

Osnovna verzija igre (1.0) takođe pati od nekoliko ozbiljnih problema sa stabilnošću, što su autori, na sreću, vrlo brzo ispravili. Verzija 1.2 više ne izleće u Windows u Exception Error, a i frame rate pri taktičkim bitkama deluje glatkije.

Pozicija originalnog X-COM-a na večnoj top-listi po ko zna koji put je izazvana, ali je stari majstor levom rukom još jednom odneo ubedljivu pobedu. Ne znamo da li ima smisla pokušavati sa daljim natezanjima na tu temu: jedina logična ideja je pravljenje autentičnog rimejka od strane iste ekipe koja je pravila orginal. Sem grafike primerene tekućem veku, toj igri nisu potrebne nikakve druge izmene.

Miodrag KUZMANOVIĆ