Evo jednog FPS-a koji nije baziran na Drugom svetskom ratu i borbi saveznika portiv zlih nacista. Vivisector se drži staze koju su utabali Duke Nukem, Serious Sam i Painkiller. U praksi to znači: okorela pucačina, sa tonama neprijatelja i rasute municije - sati i sati dobre zabave. Šta je to onda krenulo naopako pa ovo ostvarenje ruskog Action Formsa nije dobilo gotovo nikakvu medijsku pažnju i samo loše kritike sa svih strana? Pre svega, datum izdavanja Vivisectora donekle se poklopio sa pojavljivanjem Stalkera, mada to ne bi trebalo da bude veći problem jer su ove igre po koncepciji potpuno različite. Znači, problem je u kvalitetu samog naslova.

Vivisector počinje jednom od onih tupavih kvazizavereničko-romantičnih priča. Specijalni odred američke vojske na čelu sa našim herojem Kurtom Robinsonom poslat je na neko tropsko ostrvo da spreči pobunu njegovih agresivnih žitelja. Ipak, gle čuda, kada stignete tamo, nema ni traga od pomahnitale mase. Ali, ne lezi vraže, već u drugoj sceni vaše ljude napadaju čudne zveri, a jedini preživeli iz ovog masakra je naravno Kurt. Eh, sad, gospodin Robinson je malo ljut jer je među poginulima i njegova plavokosa draga, što je sasvim dovoljan razlog za osvetu. Loša priča, ali pregrmeli smo i gore.

Vivisector nas vodi na ostrvo slično onom iz knjige „Ostrvo doktora Moroa” sa sve mutiranim životinjama. Ovaj naslov je pokušao da liči na FarCry i Serious Sam, a da li je u tome uspeo jasno govori njegova ocena. Koncepcija igre svedena je na hodanje od čekpointa do čekpointa uz pucanje na sve što se miče. Ovo može biti i te kako zabavno i dinamično, ali ako su programeri zabrljali već tu, na samom startu, samoj igri se loše piše. Priču počinjete iz guste džungle, probijajući se kroz raznoliko rastinje koje se prostire kilometrima u nedogled. Iako niste striktno ograničeni da idete jednom stazom, istraživanje je uzaludno jer ništa unaokolo nećete pronaći. Kada to shvatite, ili ćete se pomiriti sa linearnim trčkaranjem do sledečeg čekpointa, ili ćete jednostavno ugasiti igru uz gomilu psovki. Baš ako ste jako uporni i pređete dosadni deo koji se odvija u džungli, vaš trud će se donekle isplatiti. Nivoi koji slede sele nas u pećine, pa sve do urbanih fabričkih postrojenja i laboratorija za genetski inženjering. I ovde se ide čekpoint stazom, ali je akcija mnogo brža i interesantnija.

Kao što smo prethodno istakli, vaši glavni neprijatelji biće genetski modifikovane životinje. Početak igre obeležiće stvorenja kao što su naelektrisana hijena, jaguar sa bacačem plamena, nevidljivi panteri. Dok budete napredovali, pojavljivaće se nove i jače zveri, poput gorile bombaša i medveda sa ugrađenim topom na leđima. Prava poslastica su Humanimals i Overbrutes, koji predstavljaju čovekolike životinje, kreću se na dve noge, koriste ista oružja kao i vi i mnogo su pametniji i organizovaniji od četvoronožaca. Raznolikost i mašta prilikom stvaranja ovih mutanata su za svaku pohvalu, ali ipak je problematičan taj početak igre u kojem se konstantno smenjuje četiri do pet istih neprijatelja i to gotovo do pola igre. Pravi spas su bosovi koji vas čekaju na nekim deonicama. Sistem je sličan kao u Serious Samu, pre samog bosa napadaju vas svi neprijatelji koje ste do tog momenta sreli, i to u hordama. Tek ako preživite, sledi okršaj sa glavnim bajom.

Za tamanjenje ovakvih živuljki potrebno je dobro naoružanje, a vaš arsenal je prebogat najrazličitijim sredstvima za ubijanje. Nož, pištolj, tommygun, sačmara, M16, M60 pa sve do bazuke, howitzera, tesle i plazma-puške. Municije uglavnom ima u izobilju, a pošto je ovo besomučna pucačina, promena šaržera nema – pucate dok god imate municije.

Vivisector čak ima i RPG elemente. Za gotovo sve što uradite tokom igre dobijate dodatne poene. Ubijanje više stvorova odjednom, kasapljenje neprijatelja posle ubistva (fatality) i istraživanje, donose bodove koje koristite za unapređivanje četiri karakteristike: brzinu, izdržljivost, preciznost i zdravlje. Svaka sposobnost ima četiri nivoa, a samo za prvi potrebno je sakupiti brdo poena.

Vivisector koristi AtmosFear engine, koji se baš i nije proslavio. Predeli u igri ne izgledaju toliko loše, ali su zato teksture očajne pa imate utisak da igrate naslov star najmanje tri godine. Bagovi su još jedan od velikih neprijatelja sa kojima ćete morati da se izborite. Najčešći problem je propadanje kroz teksture. Tada ćete ili biti ubijeni, što i nije strašno jer vas igra vraća na poslednji čekpoint, ili ćete se zaglaviti. Zamislite samo scenu kada nemate kuda a prethodnu poziciju ste snimili pre dvadeset minuta. Još gore je kada neprijatelj propadne kroz drvene platforme ili travu, pa ni krivi ni dužni naletite na žbunje koje bljuje vatru ili drvo koje izbacuje bombe. Jezivo.

Dobra stvar kod grafike je to što možete sve podesiti na maksimum, a i sasvim prosečne mašine će takvu igru „poterati” bez većih poteškoća. Zvučna komponenta je nešto bolja, mada ipak ne spektakularna.

Action Forms trenutno radi na naslovu Cryostasis, koji će koristiti novi AtmosFear 2 engine, a igra bi trebalo da bude u rangu sa svim nadolazećim visokobudžetnim FPS naslovima. Na Vivisector možemo gledati kao na test poligon koji je poslužio za kreiranje mnogo bolje i naprednije igre. Jedina prepreka za igranje ovog naslova može biti prvi segment, što će odbiti većinu ljudi. Najistrajniji će ipak dobiti malo prave akcije, ali tek u trećoj četvrtini. Šteta.

Konstantin MILUTINOVIĆ