Element iznenađenja bio je na strani Croteama kada je pre četiri godine banuo na svetsku kompjutersku scenu i oduševio sve prisutne prvim delom Serious Sama. Potrošačko-interesna barijera bila je uspešno probijena (kombinacija uzbudljive grafike i bagatelne cene pokazala se kao odličan lubrikant), novi podžanr je rođen, a Croteam je ostvario balkansku verziju američkog sna. Od tada je prošlo puno vode ispod mosta. Dugo očekivani, „pravi” nastavak franšize u osnovi nudi identično manijakalno roštiljanje kao i prvi deo, samo šarenije, mnogo bučnije i sa fizikom. Da li je ovo dovoljno da opet privuče igrače, koji su u međuvremenu imali prilike da se zasite ovakvih igara uz Second Encounter i Painkiller, ostaje da se vidi. Paradoksalno, Serious Sam 2 je možda sam sebi najveći neprijatelj: zaštitni znak serijala, besomučno napucavanje sa stotinama beštija, verovatno će se ovog puta pokazati kao isuviše zamorno za većinu igrača.

Očekivano veći budžet (na koji će Semov verni AI Netriksa aludirati na samom početku igre, u jednoj od boljih šala na sopstveni račun) potrošen je između ostalog i na prezentaciju. Priča ovog puta ima nekakav kontinuitet: Sem mora da sakupi pet komada mističnog medaljona, rasutih na više strana sveta, kako bi jednom za svagda porazio svog arhiprotivnika Mentala. Kratke komične cut-scene brojne su i česte i „guraju” fabulu u sve sumanutijem pravcu. Kada je humor u pitanju, autori su išli na kvantitet, računajući da će bar neka šala pogoditi metu. Šale su nabacane u igru bez nekog reda, od Semovih legendarnih one-linera, preko svakojakih vizuelnih gegova, do ne tako suptilnih podbadanja drugih igara. Kada su dobri, ovi gegovi doprinose veseloj atmosferi, ali kada smaraju (što se takođe često dešava), akcija se „hladi”.

Prvih nekoliko nivoa je dizajnirano tako da što pre izloži sve igračke koje su nam dizajneri spremili. Mada havoc fizika više ne predstavlja neku novost u igrama, tehnofil koji čuči u svakom igraču svejedno će morati barem jednom da pokupi košarkašku loptu (koja se nekim čudom našla u paralelnom univerzumu) i da koš (narativni integritet nije jača strana Serious igara). Za razliku od Painkillera kod kojeg fizika sačinjava maltene samu srž igre, Serious Sam 2 je ovu tehnologiju primenio daleko ležernije. Udar vašeg oružja odbacivaće protivnike na isti kruti način kao i u prvom delu. Čak ni u trenutku smrti njihovo truplo ne preuzima havoc nego štura animacija koja ih uredno složi na zemlju. Fizika je rezervisana tek za mnogobrojne kutije, ćupove i rekvizite koje protivnici možda nose. Povremeno će vam kotrljanje nečije toljage niz padinu privući pažnju i tu se otprilike završava nadležnost realistične fizike.

Prevozna sredstva sačinjavaju najveći dodatak osnovnom napucavanju i imaju najviše izgleda da uzdrmaju potencijalno monoton tempo igre. Ovoga su očigledno i momci bili svesni te su nagurali skoro sva vozila na blic-kušanje u prvih sat vremena igranja. Ovim vozilima ne fali maštovitosti: jahaćete dinosaurusa veličine konja koji bljuje vatru i voziti mali hoverkraft sa moćnim blasterima. Najbolja (i najluđa) od svih je masivna staklena kugla sa metalnim šiljcima koja gazi sve pred sobom, kojom Sem upravlja trčeći unutra poput hrčka. Sva prevozna sredstva se kreću prilično brzo i lako jedu kilometre, mada im izdržljivost pod paljbom nije jača strana. Osim mobilnih naprava, Serious Sam 2 uvodi nekoliko stacionarnih sekvenci sa turetima, koje su otprilike onoliko zanimljive koliko i zvuče.

Daleko najveći deo vremena provešćete ipak pešačeći. Svetovi koje će Sem posetiti pokrivaju celokupan dijapazon klasične arkadne scenografije. Tu su futuristički gradovi, prašume sa drevnim naseobinama, snežni predeli, močvare, kvazi-Daleki istok, kao i nekoliko posebno upečatljivih, izrazito uvrnutih svetova. Novi Serious engine bez problema renda isti tip otvorenih lokacija kao i u prvom delu, samo što ovi pejzaži sadrže daleko više detalja. Igra vizuelno ne može da dostigne kvalitet koji su pre godinu-dve zacrtali teškaši žanra, mada to nije ni važno pošto Serious Sam 2 ionako „fura svoj fazon”. Nivoi su šareni i ogromni, uz veoma detaljne teksture na većini predmeta. Engine takođe koristi niz pomodnih (i hardverski skupih) efekata, na čelu sa HDR osvetljenjem – ukoliko vaša grafička kartica uopšte može s tim da se uhvati u koštac, dobićete nešto toplije boje i bleštaviji specular, uz osetan pad performansi.

Protivnička rulja je isto toliko raznolika koliko i nivoi. Croteamovi dizajneri su totalno pustili mašti na volju, ne obraćajući pažnju na stvari poput homogenosti stila (ili stila uopšte). Posmatrajući menažeriju grotesknih kreatura koje su dobile angažman u igri, čovek mora da se zapita kakvi su tek prototipi završili u korpi za otpatke. Neki favoriti poput bikova (ovog puta u ruhu nosoroga na navijanje) i bezglavih kamikaza opet su tu, ali šta reći za nove protivnike kao što je zombi broker ili ork ragbista? Neprijatelja ima u svih oblicima i veličinama, od malih smetala do čudovišnih biomehaničkih paukova. Kvalitet dizajna je neujednačen, kako protivnika tako i Semovog arsenala. Dobar procenat oružja doživljava reprizu, a od novih primeraka se ističe papagaj samoubica Clawdovik (stripska referenca koju će maltene svako kod nas odmah skapirati).

Sve se na kraju opet svodi na trčanje unazad i očajničko strejfovanje, dok talas za talasom svakojakih kreatura nadire, puca i vrišti u vašem pravcu. Nema tu puno taktiziranja, osim odluke kojim oružjem je najbolje pokositi koju vrstu neprijatelja, dok pod vašom paljbom pršte u višebojnom spektru unutarnjih fluida. Posle sat-dva ovakve zabave, mozak se prosto umori i moli za milost. Serious Sam 2 se, kao uostalom i njegov prethodnik, najbolje igra u malim dozama.

Đorđe NAGULOV