Izgleda da se tokom poslednjih nekoliko godina Piter Moline uspešno izlečio od sindroma furiozne preambicioznosti. Čovek je spustio loptu, uvidevši da za neke od njegovih vizija svet još jednostavno nije spreman: ni raspoloživa tehnologija ni ukus publike nisu na dovoljno sofisticiranom nivou. Setimo se samo šta je ostalo od obećanja potpune i nesputane nelinearnosti koja je trebalo da čini okosnicu Fablea. Igra u kojoj je svaki pokret, svaka odluka, svaki dijalog i svako ubistvo monstruma trebalo da mesi svet u ritmu vaše svesti finalno je uobličena u klasičan RPG s linearnom pričom, simplifikovanom borbom i (doduše) sjajnim šmekom. Ni traga od nečeg istinski neviđenog i eterično inspirativnog...Poslednji pokušaj rušenja zidova konvencije bio je Black & White: istinski originalna, predivno zamišljena igra koja je imala nesreću da se previše razlikuje od bilo čega drugog na tržištu. Igra koja je polarizovala kritičare i prodala se u srazmerno malom tiražu bila je poslednji (uspešni) eksperiment proširivanja igračkih horizonata. Black & White 2, u poređenju s njom, izgleda kao suvi derivat. Sure, igra je lepša, raskošnija, usmerenija i multimedijalnija, ali je u procesu podilaženja mainstreamu ostala bez dela neodoljive esencije originala. Black & White 2 je, suštinski, redizajnirani rimejk originala, drastično poboljšan sa aspekta kontrole i fokusiranosti kampanjskih ciljeva, ali krajnje simplifikovan na nekim drugim poljima. Igra sada mnogo više podseća na klasičnu real-time strategiju nego na simulaciju božanstva umešno očišćenu od bilo kakve naznake ekranskog interfejsa (original). Količina pluseva koji su plaćeni kresanjem slobode, nelinearnosti i drastičnim pojednostavljivanjem treninga vaše kreature uzrokuje otežano formiranje stava o igri. Ako ste ljubitelj originala, imaćete tešku dilemu pred sobom: odluka o tome da li vam se igra sviđa ili ne ovde zahteva razmišljanje, a ne instinkt ili osećaj.Početni utisak koji igra generiše najbolji je pokazatelj ambivalentnosti ukupnog utiska: izuzetno glup tutorijal u kojem vam anđelak i demončić objašnjavaju kako da skrolujete kameru nateraće vas na potezanje revolvera. Feeling da vas igra smatra glupanom koga treba pohvaliti zato što zna da stisne desno dugme miša vrlo brzo biva zamenjen fascinantnom uvodnom mini-misijom na vulkanskom ostrvu na kojem spasavate civile iz opsednutog i zapaljenog grada. Preuzimajući božanske ingerencije nad sudbinom preživelog grčkog stanovništva, krećete u seriju linearnih misija sa ciljem povraćaja njihove domovine i osvete nad astečkim plemenom koje im je spalilo civilizaciju. Suština igre identična je kao u kecu: građenje naseobina, zadovoljavanje potreba stanovništva, trening kreature i eventualno ratovanje. Svaka misija (ostrvo) poseduje konkurentsku civilizaciju koju je potrebno podjarmiti milom ili silom. Prvi način je težak, komplikovan i zamoran: širenje uticajne zone vašeg grada kroz logističke bravure i izgradnju je „dobar” način za postizanje pobede, dok regrutaciju vojske i gaženje oponenta igra smatra „zlim”. Uopšte, granica između crnog i belog je ovde prilično kruta, a igra će i defanzivni način igranja uz korišćenje oružane sile smatrati zlim. S obzirom na to da se od odluka koje donosite u toku kampanje vaš alignment u realnom vremenu menja, to se odražava i na vizuelni prikaz vašeg naselja, kao i na ljubimca. Od idiličnih prizora gradova u kojima odjekuje smeh cela stvar će se posle nekog vremena pretvoriti u apokaliptični, pseudopakleni prizor. A pošto će gro igrača odabrati vojni pristup, nije teško zaključiti kakvu će sliku većina nas gledati. Trening kreature-avatara pretrpeo je najviše promena. Drastično pojednostavljen sistem, u kojem umesto tri vrste trening ulara koristite maženje ili ćušku, obuku mezimca za specifične uloge čini lakšom, ali mu krajnje redukuje personality, čineći ga robotom koji je dobar za jednu stvar, ali koji nikada ne čini ništa nepredvidljivo. Kreatura sada poseduje oblačiće iznad glave koji vam eksplicitno pokazuju šta u tom trenutku misli, na šta vi reagujete pohvalom ili pokudom: ovo krajnje olakšava igranje, ali potpuno negira nelinearni koncept super-Tamagočija koji je krasio prethodnu igru. Sa prezentacione strane, igri se ne može zameriti apsolutno ništa: predivna grafika, elegantan ekranski interfejs i bogata produkcija u svakom pogledu Black & White 2 svrstavaju u elitni ešalon ovogodišnje praznične ponude. 3D engine je najjači adut igre: predivan, skalabilan (radi solidno i na mašinama srednje klase) i drastičnije „zumabilan” nego onaj iz Ground Controla 2. Teško je predvideti budućnost ove igre, pa i dalji razvojni put Pitera Molinea. Genije koji je stvorivši Populous izmislio žanr božanskih upravljačkih simulacija izgleda je shvatio da niko za života ne može biti prorok. Kao što je Aca Lukas odbacio RnR i obogatio se na modifikovanom folk zvuku, tako je i Pera shvatio da mu više prija stabilan priliv keša nego kritičarska aklamacija. Videćemo kako će se filozofija uvažavanja ukusa prosečnog Džoa odraziti na The Movies. Da smo malo zabrinuti, jesmo. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
