Kada čovek naleti na nešto što ga neprestano zbunjuje, ima nagon da pita nekog u okolini za mišljenje. Kada je u pitanju zbunjujuća igra, najbolje je pitati nekog ko apsolutno nema blage veze o tome (po principu izbora pesme Evrovizije). Kao rezultat se dobija odgovor neopterećen poređenjima sa sličnim ostvarenjima, odgovornošću prema čitaocima i slično. Elem, supruge su bogom dana stvorenja za takav eksperiment, a odgovor „nije loše, ali toliko si to juče hvalio a ne izgleda ništa posebno... nije kao onaj, kako beše... F.E.A.R., zar ne?” aspolutno i precizno je najkraće izrečeni rezime ovog projekta. Jeste da ovakva rečenica obično ide na kraju, ali nek se nađe junak koji bi pomenuo ženu tek tada – čik!

Na početku sve izgleda odlično, lepo i zabavno, ali onda naiđu sati lutanja stepenicama i liftovima, pa opet lepa i osmišljena akcija, pa opet smaranje oko neke kartice ili prolaza i tako u krug. Uhvatite sebe kako u stvari i ne znate da li vam se igra sviđa ili ne.

Priča je zanimljiva, mada deja vu, deluje fino. Ukratko, vaš lik, inače bivši anđeo, menja tabor zarad održanja balansa u vasioni, ali nikada ne napuštajući dobro u potpunosti. U osnovi, tim anđela iz ekipe Etherlight pokušava da ljude učini boljim ukidajući im slobodnu volju, a skriveno od očiju Svevišnjeg u godini eklipse nečega nečim, i suprotno Njegovoj volji. Lucijus (varijanta imena Lucifer), vođa suprotstavljene ekipe Abyss, uvek je protiv njih, pa osim što pokušava isto u svoju korist, praktično radi usput za, a ne protiv Boga. I sve se to vrti oko mašine koja omogućava kontrolu ljudske volje putem kontrole medija, oko koje se svi bore. Bivši anđeo (i bivša udarna pesnica Etherlighta) izgleda kao mešavina Bena Afleka (sa sve bradicom) i nabildano-istetoviranog bilmeza, i zove se krajnje obično: Rajan Lenoks – ništa od Gabrijela, Natanijela, Mihajla ili već nekog dostojanstvenijeg imena za ex-anđela. Važan lik je i Barbara, još jedan ekscentrični borac za pravičnost, kod koje nikad niste sigurni da li vam pomaže ili vas vodi u šake Etherlightu, već prema tome koliko ste sami na „pravom” putu. U suštini, igra je potpuno linearna, pa nemate baš nekog izbora.

Koncept igre je da postepeno stičete sve više naoružanja (bez ograničenja u broju) ali, što je mnogo zanimljivije, i mračnih moći kojima vas poslodavac daruje kad zatreba. Kreće se sa čupanjem duša iz žrtava, što vam nadoknađuje snagu i omogućava da kupite municiju, bombe ili kartice za otvaranje vrata. Nakon toga, dobijate mogućnost pojačanja oružja pomoću „paklene vatre” – jedan hitac ubija odmah. Single pa multi teleportovanje služi da se nakratko prebacujete na udaljena mesta, što malo podseća na Prey, služi da otključate udaljene brave ili da pobijete protivnike s leđa. Tu su još i telekineza i infernal vision za otkrivanje mina, skrivenih natpisa ili izvora snage i mane. Pomenuta mana je, kao i drugde, energija za upotrebu magijskih moći. Sakuplja se automatski u „mračnim” okruženjima, dok se gubi u „svetlim”, koja razlikujete po boji aure na dnu ekrana. Raste sa svakim grehom, odnosno ubistvom, tako da nećete mnogo oskudevati u njoj. S druge strane, municije je uvek u manjku, pa morate konstantno i vrlo monotono „isisavati” žrtve. To ide dotle da ćete često morati da telekinezom prenosite leševe na dostupna mesta.

Igra izgleda izuzetno lepo. Grafički je odrađena za odličnu ocenu. Nije poenta u pixel/vertex shaderima, već u uklapanju boja i glow efektu. Drugim rečima, igra uopšte nije od zahtevnijih, pa iako ima podršku za Ageia physics kartice, odlično radi i na navedenom minimumu. Tim Metropolisa se zaista dobro snašao u optimizaciji. Dodatno priznanje je za (kvazi) AI protivnika, koji iako nisu previše promišljeni, napadaju u grupama i umeju lepo da se sakriju i pucaju na slepo, ali precizno. Animacija protivnika i predmeta je takođe fenomenalna, ali ne i glavnog lika. Njemu nedostaje atletsko držanje jer je nalik na zdepastog klinca, posebno kada skače (noge su mu uvek sa strane, kao da je na skejtu) i ima groznu sklonost da gine kada padne sa metar i po, iako sa stepenica skače s premetom i sa većih visina. Što bi „difovci” rekli, sve je u doskoku. Voda znači trenutnu smrt, makar bila samo do članaka (dokaz da se demoni boje vode). Usput, animator je definitivno imao na umu nekog razmetljivijeg glumca nego što je lik koji je dao glas Rajanu. Lik ima glas baš-me-briga-ja-samo-kuliram, a pokrete ko-je-ovde-najjači. Kako je igra u trećem licu, možete se priljubljivati uz zaklon, izvoditi kolut unapred ili u stranu, pucati „naslepo” iz zaklona ili sa „iskakanjem”, kao recimo u Kumu. Međutim, sve te mogućnosti kretanja teško je izvesti kada treba. Bag koji najviše nervira je lepljenje. Veoma često desi se da se Rajan zalepi za neka vrata. Obično, ali ne uvek, pomaže ako repetirate oružje ili pucate okolo grčevito pokušavajući da se odmaknete od lepljive teksture. Takođe, teren je pun „nevidljivih” prepreka, tj. krećete se samo tamo gde su programeri smatrali neophodnim. Što se zvuka i atmosfere tiče, tu nema nedostataka. Muzička pratnja je uvek adekvatna, a verodostojnost zvuka i ponašanja oružja veoma je dobra. Igra poseduje visok stepen napetosti, i na svakih par sati igranja imate utisak da ste na samom kraju, ali nakon toga obavezno ide nekoliko sati kada to samo priželjkujete. Na sredini igre dolazi do preokreta koji daje dodatnu draž, uz komentar „Ovo bi mogao biti vrlo zanimljiv film”.

Ako uzmemo u obzir činjenicu da je ovo delo još uvek veoma mladog poljskog tima Metropolis (Aurora Watching, odnosno Soldier Elite), može se reći da je projekat uspeo, mada mu treba još dobranog peglanja. U prilog tome govori da igra ima dva izdavača, Playlogic i (pažnja!) Eidos. Možda bi ocena bila bolja da smo imali priliku da igru isprobamo sa Ageia physics modulom, ali retko ko je trenutno u takvoj prilici.

Marin NESTOROV