Ah, igre rađene po filmovima... Najnoviji biser u niski ovakvih naslova je X-Men: The Official Game koji, naravno, prati najnoviji „X-Men” film, „The Last Stand”. Ono po čemu se ova igra izdvaja iz mnoštva jeste njen scenario. Naime, iako se radnja filmova serijala „X-Men” nadovezuje, ko kaže da između nema mesta da se ispriča još koja avantura? Tako u The Official Game pratimo Wolverinea, Icemana i Nightcrawlera u periodu između drugog i trećeg filma. Da se vidi da je nekome stalo do ove igre, za rad na njenoj priči pozvani su koscenarista drugog i trećeg filma Zak Penn i živa legenda među piscima stripova Chriss Claremont. Tako smo dobili kombinaciju tri priče. S jedne strane, Wolverine otkriva nove fragmente svoje izgubljene prošlosti. Icemanova priča odnosi se na poslednje korake njegovog treninga dok ne postane ravnopravni član X-Men tima, a vodeći Nightcrawlera otkrićete zašto je Kurt Wagner odsutan iz filma „The Last Stand”.

Izvođenje u ovoj akcionoj avanturi donekle varira u zavisnosti od toga koga od tri dostupna lika vodite. Wolverine je najprostiji lik za igru. Zato što je interesantan u stripovima, Logan je pravi magnet za fanove (a time i za pare). Nažalost, dizajnerima ove igre nije palo na pamet da iza digitalizovanog lika Hugha Jackmana stave nešto interesantno za igru. Wolvievi nivoi su čista tabačina bez mozga. Istina, moguće je praviti kombo poteze, ali za time gotovo da nema potrebe – frenetično udaranje po komandama postiže isti rezultat kao pažljivo osmišljena kombinacija poteza. S druge strane, Iceman je mnogo interesantniji i izazovniji za igru. Bobby Drake se neprestano kreće, kližući po ledenom putu koji stvara ispod sebe. U ovakvom stanju možete da ispucavate dve vrste ledenih projektila ka protivnicima ili, pak, da ih potpuno zaledite. Naravno, možete da stvorite i zaštitnu ledenu barijeru oko sebe. Upravljanje Icemanom je možda najteže u igri, ali trud se definitivno isplati. Dinamika koja zrači iz igre dok vodite Icemana ne može se poreći. Ipak, najveći stepen slobode u X-Men: The Official Game definitivno pripada Nightcrawleru. Kurt je defanzivno najslabiji od sve trojice likova i njegove misije su u osnovi zamišljene kao „sneaker” deo ove igre. Zaista, tajnoviti pristup savršeno funkcioniše i ima svojih čari, ali onda se setite Mozartovog Dies Irae sa početka filma „X-Men 2” i sav oprez pada u vodu. Teleportacija od protivnika do protivnika i akrobatski stil borbe čine Nightcrawlera najzabavnijim likom za igranje. Istina, kao i sa Wolverinom, nema mnogo mozganja i finesa kod udaraca, već je brzina pritiskanja tastera bitnija od sekvence, ali to je nebitno. Bitno je da imate osmeh na licu dok „bamfujete” na sve strane.

Pored indikatora zdravlja, sva tri lika imaju i merač energije koji, kada se napuni, omogućuje izvođenje specijalnog poteza odnosno moći. Tako Wolverine ubrzava i pojačava svoje udarce, a pojačava mu se i faktor regeneracije. Iceman ubrzava svoje kretanje po ledu, a Nightcrawler dobija preko potrebnu priliku da se izleči. Mada, kako se zdravlje regeneriše dok niste u borbi, za igrače voljne da pričekaju malo, Nightcrawler je neuništiv jer jako lako može da izađe iz borbe i pritaji se. Između misija, u zavisnosti od stepena težine, dobijate određeni broj „mutiranih gena” kojima možete da unapredite karakteristike svog lika kao što su snaga, brzina, zdravlje, regeneracija, domet teleporta itd. Bitan problem u ovoj igri jeste dizajn misija. Cela igra je linearna, a to što ona prati fiksnu priču koja povezuje dva filma, nikako ne može biti izgovor za hronično odsustvo mašte pri smišljanju misija. Sem nekoliko „brzih vožnji”, sve se svodi na obračune sa masom generičkih protivnika dok ne dođete do poslednjeg bosa ili objekta koji treba onesposobiti. Šminka u vidu kompjuterski vođenih drugih članova tima „X-Men” koji vam pomažu ili ih vi štitite tokom zadataka donekle osvežava situaciju, ali u osnovi se ne može pobeći od repetitivnosti misija.

Neverovatno ali istinito, ovo je jedna od konzolskih konverzija igre rađene po filmu kod koje se neću žaliti na komande! Da li zato što je Logana i Kurta ekstremno lako voditi pa se čovek brže navikne ili su prosto komande zaista solidno prenesene, jednostavno nema očekivanog nivoa frustracije. Skoro da se ne bih žalio ni na kameru samo da je malo pametnija. Naime, kamera je „automatizovana sa blagim ograničenjima” što znači da ona neće samoinicijativno zauzimati stupidne uglove, ali ta blaga ograničenja ujedno sprečavaju da vidite protivnike kako treba. Srećom, tu je radar i lako ćete se navići na odgovarajuće pozicioniranje likova da biste izbegli te probleme. Grafički igra ne izgleda preterano lepo, ali kada se uživite u akciju, to ne smeta koliko slideshows kroz koje se odmotava priča. Zaista, čemu zvati dobre scenariste i plaćati originalne glumce za glasove ako ćete da ih pokazujete u vidu statičnih crteža po kojima se kamera polako kreće? Da stvar bude još smešnija, svakih nekoliko misija videćete animiranu sekvencu koja zapravo predstavlja prebrzo kadrirane panele stripa. Lep crtež u kojem nazirete likove i radnju iz igre, ali kadrovi proleću tako brzo da ukoliko sami niste superbrzi mutant, ništa od čitanja.

X-Men: The Official Game je apsolutno tipična igra po filmu. S jedne strane vidi se uložen novac u neke aspekte igre, a sa druge nedostatak uloženog vremena vas bode u oči na skoro svakom koraku. Naravno, hard core fanovi će proći kroz ovu igru zbog priče, zapamtiti interesantne detalje uz podrugljivo podsmehivanje izvođenju i nikad više neće pogledati ovaj naslov. S druge strane, poklonici filmova ili ljudi koji povremeno pogledaju koji X-strip verovatno će se zabaviti vodeći kako najpopularnijeg tako i dva veoma interesantna X-Mena (koji su usput igrački izazovniji i zabavniji od gorepomenutog Kanađanina). Treća grupa je u najgoroj poziciji. Pogađate, govorimo o igračkoj populaciji koju primarno definiše posvećenost igrama. Za njih ovde nema gotovo ničeg zabavnog, a kamoli izazovnog. Razmislite koliko volite serijal „X-Men” pa sami prosudite da li želite da vidite ovu igru iz prve ruke.

Dragan KOSOVAC