Rogue Trooper je istinski biser evropskog SF stripa iz pretposlednje dekade XX veka: zajedno sa „Judgeom Dreddom” godinama je izlazio u kultnoj publikaciji „2000 A.D.”, ali, za razliku od mrgodnog sudije Mega Citya 1, nikad nije otkupljen i izdavan u nekoj domaćoj strip reviji („Lažeš!”, kriknula bi Z. Babić). Ovo je druga igra rađena po njemu, ali samo će se igrački mastodonti setiti zanimljive istoimene arkade sa Commodorea 64 koja je pre 18 godina delimično iskopirala Airborne Ranger, prvu pucačinu sa taktičkim elementima iz pera čuvenog Microprosea.

Novi Rogue Trooper je multiplatformska pucačina u trećem licu, kreirana u Rebellionu i izdata od strane Eidosa. Za razliku od većine igara koje sede na tri ili više stolica, PC verzija je znatno lepša od svojih konzolnih parnjaka, bar što se tiče Xbox verzije koju smo imali prilike da dubinski testiramo. Nazvati igru klasičnom pucačinom možda i nije previše fer zbog nekoliko interesantnih dodataka bazičnom shooting konceptu i srazmerno većeg stepena kompleksnosti u odnosu na WSAD+LMB braću koje ima više od šaše.

Okvir priče iz kampanje za jednog igrača predstavlja modifikaciju jedne epizode iz stripa. Rogue je pripadnik posebne sorte genetski inženjerisanih vojnika pod komandom Mili-Coma, vojnog krila jedne od frakcija koje se bore za osvajanje Nu-Eartha, sveta čiji je strateški značaj nemerljiv zbog blizine crne rupe koja služi kao čvorište intergalaktičkog transporta. Dugogodišnja borba protiv tzv. „Nortsa” (frakcija B) uz upotrebu oružja za masovno uništenje pretvorila je ovaj idilični svet u zatrovanu pustaru u kojoj se diše uz pomoć gas-maski. Rogue i njegova braća, stvoreni za potrebe invazije na Nu-Earth, nemaju problema sa toksičnom atmosferom, drastično su otporniji na pogotke, a zdravlje im se u izvesnoj meri automatski regeneriše. Njihova klonirana tela kontrolišu biočipovi koji sadrže kompletnu ličnost i svest određenog borca i koji se (teorijski) mogu ubaciti u novog, svežeg domaćina. Ova ideja čini jednu od okosnica igre, doduše, u nešto izmenjenoj formi: Rogue će u prve dve misije izgubiti svoj kompletan tim, ali će čipove trojice ključnih saboraca uspeti da integriše u svoju opremu! Bagmanov čip će završiti u rancu – pokretnom reciklatoru i kreatoru dodatne opreme (omogućava „prerađivanje” poginulih protivnika i kreaciju novog oružja, municije, opreme i granata), Gunar će se integrisati u njegovu jurišnu pušku (i dati mu sposobnost autociljanja i mogućnost da je postavi kao autonomni turelni mitraljez), a Helm će postati deo, je li, šlema, sposoban za hakovanje sigurnosnih terminala i otvaranje elektronskih brava. Hmm, ideja o topazno plavom supervojniku budućnosti koji razgovara sa svojim rancem, puškom i šlemom (koji takođe ne zatvaraju „usta”) ni posle dve dekade nije izgubila na svežini.

Borba s vojnicima Nortsa i potraga za izdajnikom iz sopstvenih redova odgovornim za masakr s početka kampanje provešće vas kroz 13 misija prepunih akcije i standardnih skriptovanih momenata urađenih u engineu igre. Na standardnom nivou težine igra je možda previše laka (protivnici su glupi i padaju kao snoplje, dajući vam više nego dovoljno materijala za reciklažu i konvertovanje u med-pakove i municiju). Izbor oponenata nije previše raznovrstan, svodi se na nekoliko tipova vojnika i mehaničkih borbenih egzoskeleta, ali je sasvim u skladu sa izvornim stripskim materijalom. Lakoći igre doprinosi i obilje taktičko-akcionih opcija koje vam stoje na raspolaganju. Mogućnost da u trku minirate put iza sebe, da lansirate mine u proizvoljnom pravcu i pokrijete pravac iz kojeg dolaze neprijatelji, da postavite Gunara (pušku) kao separatni mitraljez koji samostalno može da kosi buljuke protivnika (ostavljajući vam pištolj za odbranu ili napad iz drugog pravca), da reciklirate leševe protivnika (i nekakve resource-poolove na koje povremeno nailazite) i kreirate municiju za željeni vatreni segment vaše modularne jurišne puške (standardni automat, snajper, sačmara, minobacač...), vrstu granata koja vam je potrebna u tom trenutku ili med-pakove podrazumeva da se apsolutno nigde nećete previše mučiti. Zbog svega toga preporučujemo da igru odigrate na srednjem (hard) nivou težine, bar dok ne otključate najteži.

Kad već govorimo o otključavanju, uporedo s kompletiranjem misija i ispunjavanjem određenih bonusa u okviru njih, otključavaće vam se Extras vezani za source materijal: concept art, detalji o stripu i njegovi fragmenti, uz malu dozu lorea o likovima, okruženjima i događajima, što je korisno za ljude koji ga nikada nisu čitali. Hardverska zahtevnost igre nije prevelika, a engine spada u višu srednju klasu onoga što postoji na tržištu. Igra ne pati od ispranih tekstura niske rezolucije, tako karakterističnih za multiplatformske igre, a zvuk (i dijalozi) urađeni su vrlo kvalitetno. Vreme potrebno za kompletiranje single-player kampanje će zavisno od vašeg stepena veštine varirati između pet i osam sati, što je sasvim u redu. Posle WoW-a i Obliviona, igrati igru koja ima početak i kraj zaista prija.

Miodrag KUZMANOVIĆ