Ponekad prvi utisak ne vara – Borderzone je jednostavno loša igra, ma koliko joj šansi dali da pokaže svoje skrivene kvalitete. Na papiru ovaj hack & slash RPG zvuči primamljivo, ali već prvi pogled na stegnutu, kabastu njušku vašeg avatara signalizira jasno i glasno da je većina dobrih ideja na papiru i ostala. Dovoljno je alarmantna činjenica da su simpatične muzičke numere gotovo jedina svetla tačka ovog naslova. Ostatak iskustva predstavlja jedno sitno spoticanje za drugim, dok na kraju ne poželite da ruskim autorima lupite čvrgu za svaki minut straćen uz ovako izlapelo ostvarenje.

Na prvi pogled, Borderzone se drži standardnih fantazijskih konvencija, mača i magije i tako dalje. Narativna caka leži u tome što se igra zapravo odvija više hiljada godina u budućnosti, posle katastrofe koje se niko više i ne seća. Naša civilizacija je nazadovala na srednjovekovni nivo, a ljudi sada Zemlju dele sa još nekoliko mutiranih rasa. Jedino misteriozni tehnološki zaostaci i drevne ruševine ukazuju na nekadašnje stanje stvari. Postavka uopšte nije loša tako da je šteta (mada, iskreno, i nije) što će većina igrača odustati daleko pre nego što ovi SF elementi krenu da se razrađuju.

Grafika kasni nekoliko generacija za danas prihvaćenim minimumom. Likovi izgledaju kao izbeglice iz nekog Quake moda (i to iz prvog Quakea). Budući da se kamera nalazi prilično blizu vašem avataru, nema potrebne distance da zamaskira nedostatak poligona na glavi i telu, kao ni mutnjikave teksture lica. Slična sirovost krasi i okolnu scenografiju. Svaki objekat kao da je građen uz maksimalnu štedljivost, što je rezultiralo velikim brojem oštrih ivica i jednostavnom geometrijom koja tek približno opisuje pejzaž. Paradoksalno, građevine izgledaju gore nego prirodni oblici. Uprkos vizuelnom siromaštvu, svaka mapa je rascepkana na sijaset manjih delova, posebno u naseljima. Enterijeri se učitavaju odvojeno od eksterijera, što za sobom redovno povlači učitavanja duža nego u Oblivionu! Igra čak ni ne kešira već pređeni teren, tako da svaki izlazak iz nekog objekta igrača iznova kažnjava čekanjem. Ne daj bože da pogrešite vrata (koja ionako sva izgledaju isto, dok objekti različite namene uopšte nisu adekvatno označeni), dvominutno čekanje vam ne gine.

Borderzone uz to šatro sadrži smenu dana i noći, koja se manifestuje na prepad, iznenadnom pojavom loading ekrana (znači još čekanja), posle čega pada mrak. Krajnje suptilno. Što je najbolje, pošto se noću ništa ne vidi osim ako gamu ne nasvirate do izbledelosti, igrača ništa ne sprečava da odmah pokrene odmaranje na nekoliko sati. Jedno učitavanje kasnije, eto opet dnevne svetlosti. Noć i dan ionako ne utiču na ponašanje i kretanje žitelja Borderzonea (svi će ostati na svom mestu tokom vaših trikova s vremenom) tako da cela ujdurma praktično služi jedino za iritiranje igrača. Ako ništa drugo, odmaranje barem leči rane.

Kontrole predstavljaju čitav novi izvor frustracija. Desni taster miša dozvoljava rotiranje kamere u bilo kom pravcu, levi taster služi za interakciju i kretanje, dok točkić zumira kameru. Ovaj jednostavni setup se možda čini „otpornim na budale”, ali već prvi ulazak u zatvoren prostor otkriva ozbiljne probleme: klaustrofobične dimenzije skoro svih enterijera znače da je rvanje sa kamerom u skučenom prostoru neizbežno, što znatno otežava upravljanje. Ponekad je pravi izazov ubosti parče ravnog terena kako biste naterali lika da se pokrene; naravno, pod uslovom da se on prethodno ne zakači za neki ćošak zbog preširokih bounding boxova na objektima. Pored toga, hotspot za vrata i ostale interaktivne objekte se aktivira tek kada ste tik uz njih, što strahovito smara.

Neće proći puno vremena pre nego što nađete svog prvog saputnika. Njegovo prisustvo za sobom povlači sveži set problema. Pre svega, default metod kretanja je pešačenje, koje je po definiciji presporo; dvostruki klik na teren inicira džogiranje kod vašeg lika, ali to uopšte ne mora da znači da će vaš kolega naći za shodno da vas prati. Neretko se dešava da se bacite u sprint, nabasate na grupu neprijatelja i navalite u boj, a magijske podrške nigde. Jednu bežaniju kasnije, naći ćete vašeg maga kako staloženo šeta nogu pred nogu koji kilometar niže. Ponekad to i nije njegova krivica: može se desiti da mu se skuti zakače za neki panj na inače potpuno otvorenom prostoru, kada ćete morati da obigravate oko njega kako bi ga jednostavne rutine praćenja izbavile od nevidljive prepreke. Čak i ako uspešno s vama stupe u boj, vaši saveznici često bezuspešno pokušavaju da napadnu protivnika kroz vas ili se pak ispreče ispred kursora, što vama onemogućava napad i tera vas da usred bitke pozicionirate kameru, dok skeleti prave kotlete od vaših rebaraca.

Interfejs takođe sadrži niz nelogičnosti. Mini-mapa u gornjem desnom uglu ekrana (koja, uzgred, zauzima dosta mesta) potpuno je beskorisna. Sve što prikazuje jesu tačkice različite boje (za prijatelje i neprijatelje), bez ikakvih topografskih naznaka, i najčešće zvrji prazna. Inventory je prikazan kao traka u dnu menija sa opremom – niti znate koliko vam je prostora preostalo niti možete brzo doći do željenog predmeta. Tooltipovi ne daju skoro nikakve informacije o predmetima koje pokupite. Tek će pritisak na levi shift otkriti vitalne podatke poput damagea ili armor rejtinga. Bočice sa healthom i slične napitke je moguće prebaciti u quickslot na osnovnom interfejsu, ali pritisak na odgovarajući taster ih neće aktivirati ukoliko prethodno niste selektovali pravi jezičak. Mada, njihov učinak je toliko minoran da to maltene nije ni važno.

Prezentacija je, onako tipično ruski, minimalistička. Pominje se da je u originalu sav razgovor išao uživo, ali je glasovna gluma izgubljena negde usput tokom prerade za strana tržišta. Ako je suditi po izveštačenim rečenicama na engleskom, opšta tišina dođe skoro kao neočekivani blagoslov.

Đorđe NAGULOV