Taman kad čovek pomisli da je sezona prošla, naiđe još jedna WWII pucačina. Razvijen od strane ruskog Burut Softwarea, UberSoldier očigledno pripada nižim ešalonima žanra. Nedostatak pedigrea ovaj naslov nadomešta uplitanjem okultnih tema u inače suvoparno gradivo, nešto poput Wolfensteina s manjim budžetom za specijalne efekte. Rezultat je krajnje generičko ostvarenje koje brzo teče, sadrži puno akcije i eksplozija, ali nema ni gram šmeka (osim ako se slučajni kemp ne smatra šmekom). Izuzimajući jednu „natakarenu” inovaciju, ostatak UberSoldiera nam je poznat koliko i pljeskavica. Računica je jasna: ukoliko imate apetita za još jedan osrednji FPS smešten u okvire Drugog svetskog rata, dobićete oko osam sati linearnog, neinspirisanog napucavanja i ništa više od toga.

Junak igre, nemačka vojničina Karl Stolc, bukvalno je mrtav čovek. U prvih nekoliko minuta ekspozicije njega iz zasede ubijaju francuski partizani. Umesto da završi u neobeleženom grobu, nacisti otpremaju njegovo telo u tajnu laboratoriju, gde ga zli naučnik™ oživljava, u nameri da napravi armiju pokornih superzombija. Saznajemo da će podgrejani mrtvaci bespogovorno pratiti komande samo one osobe koja im se prva obrati. Ovo je jasan signal da stvari treba da krenu naopako: taman pre nego što se Stolc probudi, u laboratoriju upada lepa Francuskinja i obraća mu se (umesto da ga na mestu upuca, kao sve ostale Nemce koje je dotad potamanila usput). Karl tako postaje nezvanični član Pokreta otpora, a nacističkom proizvodnom programu su dani odbrojani.

Ako biste se kojim slučajem zapitali koje su prednosti zombifikacije, zaustavljanje metaka u letu a la Neo iz „Matriksa” verovatno vam ne bi palo na pamet. Iz svoje kratke ekskurzije na onaj svet Karl je sa sobom doneo moć da aktivira energetski štit koji hvata zrna vrelog olova (i samo zrna vrelog olova; sve ostalo, uključujući protivnike ili recimo njihove granate, prolazi bez problema). Kakve ovo veze ima sa vraćanjem iz mrtvih, nije objašnjeno, kao ni odluka autora da ovu moć nazovu time shield, budući da ne dolazi ni do kakvog poigravanja s vremenom. Osim što zaustavlja metke, štit je u stanju da ih lansira natrag na neprijatelja, ali samo ukoliko vam je preostalo dovoljno energije. Ovaj sistem isprva nije lako ukapirati pošto interfejs ne pruža dovoljno jasan feedback o tome šta se dešava. Potrebno je preći nekoliko nivoa pre nego što se njegova upotreba iskristališe. Energija se puni eliminacijom neprijatelja, uz poseban bonus ako uspete da nanižete tri headshota za desetak sekundi.

Korišćenje štita nije preterano dobro uklopljeno u igru. U praksi se pokazalo da štit ponekad olakšava život, ali je retko kada neophodan. Uz malo eksperimentisanja, dovitljivi igrači će otkriti kako je moguće „odšetati” metke pravo do nekog nesrećnika i jednostavno proći kroz njega. Takođe, ponekad naiđe situacija u kojoj ste jednostavno potpuno opkoljeni. Protivnici skoro nikad ne promašuju (što je, uzgred, jedna od njihovih najgorih osobina) pa ako sebe uhvatite kako više puta zaredom posežete za quickloadom, ovo je pokazatelj da su dizajneri verovatno namerili da u tom trenutku aktivirate štit. Izvan ovakvih situacija potreban je mali mentalni napor da se dosetite da ova opcija uopšte postoji, pošto ostatak igre dosledno prati recept tipične WWII pucačine.

Ovo podrazumeva infiltracije u tajna postrojenja, prikupljanje dokumenata, sabotažu fabrika, deonice sa stacionarnim mitraljezom, rešetanje lovaca protivvazdušnim topom, duele sa tenkovima, u jednom trenutku čak i torpediranje brodova. Tu i tamo pridružiće vam se Pokret otpora, mada ovi jadnici po pravilu tako brzo umiru da se njihovo prisustvo skoro i ne računa. Borbe su haotične i bez mnogo finesa. Nemci će padati kao muve, a ni Karl nije mnogo izdržljiv, ali dokle god se krećete, stalno ćete nailaziti na healthove kojih ima na svakom koraku. Autori su ubacili i ciljanje niz nišan (sad je to u modi), jedino što za tim ovde uopšte nema potrebe pošto je vaše oružje sasvim precizno i kad pucate u punom trku. Karl može da nosi najviše četiri puške odjednom. Novo oružje je moguće pokupiti s bilo kog neprijatelja, samo imajte u vidu da vaš kursor mora tačno da ga „ubode”, inače igra neće ni prijaviti ovu mogućnost, zbog čega bi manje pedantni igrači lako mogli usred druge misije da se zateknu bez municije.

Nivoi su potpuno linearni. Dizajneri su se potrudili da zamaskiraju ovu činjenicu zanimljivom arhitekturom i trasom koja kroz nivo prolazi na sve moguće načine. Svaka misija je rascepkana na više manjih zadataka, ali nema tu neke mudrosti, sledeći cilj se ionako uvek nalazi pravo napred. Mini-mapa u uglu ekrana potpuno otklanja bilo kakvu nedoumicu o tome kuda treba ići dalje. Engine koji pokreće igru je s tehničke strane sasvim sposoban da predoči urbane lokacije koje sačinjavaju glavninu misija. Vizuelni kvalitet nivoa varira, reklo bi se u zavisnosti od umeća samih dizajnera. Teksture su mahom oštre, s tim što se tu i tamo potkrade poneka nakaradno mutna tekstura da pokvari opšti utisak. Igra obilato koristi fiziku (uključujući i ragdoll), ponekad sa malo previše entuzijazma. Kada se akcija primiri, framerate je stabilan na relativno snažnoj mašini, ali redovno zasecka čim dođe do razmene vatre.

Glasovna gluma je, jednom rečju, tragikomična. David Duhovni (agent Molder) upravo je dobio konkurenciju kada je u pitanju drvena, monotona gluma. Vaš alter-ego uopšte nije u stanju da pravilno izrazi bilo kakvu emociju, ma koliko da je situacija dramatična. Slična stvar važi i za ostale aktere te se na kraju postavlja pitanje jesu li korišćeni profesionalni glumci ili članovi porodice. UberSoldier je od starta bio namenjen bargain bin varijanti pa se shodno tome moraju podesiti očekivanja. Katastrofalnih propusta nema, ali nema ni mnogo duha.

Đorđe NAGULOV