Mislim da je „Da Vinčijev kod” napravio od mene iskreno pobožnog čoveka. Planiram da se redovno molim da pohlepni ljudi prestanu više da pretvaraju manje ili više uspešne knjige u (najčešće tragično loše) igre i filmove. Tu je i činjenica da je ovo prva igra nakon više od deset godina od koje mi je bilo fizički muka. Stvar nije u tome što je nešto poput „Da Vinčijevog koda” teško za konverziju u bilo koji od dva pomenuta medija (jer nije). Jednostavno, čini se da kad nekome kroz glavu prolaze samo datumi rokova i zelene novčanice, onda izgled i sadržaj finalnog proizvoda kojem je prodaja gotovo zagarantovana kao da nisu bitni. Zašto bi onda bilo koji igrač proveo duže od dvadeset minuta uz ovu farsu od igre? Razloge je zaista teško naći.

The Da Vinci Code je igra navodno rađena po istoimenom filmu Rona Hauarda koji je upravo došao u bioskope, a ovaj je pak ekranizacija istoimenog svetskog bestselera Dena Brauna. Kažemo navodno, pošto niti su likovi u igri rađeni po modelima glumaca niti im glasovi liče. To što se igra pojavljuje paralelno sa filmom zapravo je samo mali marketinški trik. Nakon nekoliko minuta uz igru evidentno je da dizajneri ove igre zapravo nisu imali nimalo kontakta sa Hauardom i njegovim filmom i da je ova igra rađena isključivo na osnovu knjige. Avaj, kao što pomenuti film nije baš najbolja ekranizacija ovog zabavnog i interesantnog romana, tako je ova igra, najblaže rečeno, agonalan pokušaj da se izvuče još malo para iz ultrapopularne franšize. Dok se oporavljate od napada mučnine indukovanog ovom igrom, nije teško zamisliti nekog ljigavog lika u odelu koji trlja ruke misleći: „Knjiga se prodala u skoro 40 miliona primeraka, ako zavaljamo ovo đubre desetini od tog broja, bićemo još smrdljivije bogati nego sada.”

Ako kojim slučajem pripadate onoj maloj grupi ljudi koja nije pročitala knjigu, ovaj komad fikcije je priča o potrazi za svetim Gralom sa nekoliko interesantnih ideja i obrta. Sve počinje kada policijski kapetan Bezu Faš poziva američkog simbologa Roberta Langdona da mu pomogne sa bizarnim ubistvom Žaka Sonijera, kustosa Luvra. Na scenu zločina dolazi i Sofi Nevo, stručnjak za kriptologiju pariske policije, koja saopštava Langdonu da je on zapravo glavni osumnjičeni za ubistvo i da je ubijeni zapravo njen otuđeni deda. Robert i Sofi beže od policije pokušavajući da otkriju ko je pravi ubica, a istovremeno prate trag koji im je Sonijer ostavio na samrti.

The Da Vinci Code je kvaziakciona avantura jer niti ima dovoljno akcije niti su avanturistički elementi iole intrigantni i izazovni. Problem kod igre po ovako poznatom predlošku jeste to što većina potencijalne publike zna ne samo radnju već i rešenje zagonetki na koje likovi nailaze tokom svojih avantura. Tako dolazimo do veštačkog kamenja za spoticanje koje su simpatični ljudi iz The Collectivea liberalno i sasvim proizvoljno razbacali kroz igru. Ovo varira od nepotrebnih „zagonetki” koje logički štrče iz toka priče, preko nepotrebne interaktivnosti pri smešnim akcijama kao što su otvaranje prozora ili uzimanje nekog predmeta, do apsolutno nepotrebnih borbi. Dakle, sistem borbe implementiran u ovoj igri verovatno je najsmešniji izgovor za mehaniku rešavanja konflikta između dva lika u igrama ikad... OK, možda zauzima pošteno drugo mesto iza mačevanja u Secret of the Monkey Island. Uglavnom, kada se nađete oči u oči s neprijateljem, možete da bežite ili da ga navladate udarcima ili tako što ćete ga gurnuti u nešto, a ako ne uspete u napadu, morate da se branite. Napadi, kao i odbrana, zasnivaju se na tome da vam igra pokazuje određenu sekvencu kojom morate da pritiskate tastere na mišu. Ako pogodite tačno, izveli ste uspešan napad tj. odbranili ste se, a ako promašite sekvencu, promašili ste napad, to jest popili batine. Na čemu je bio neko ko je smislio ovakav način borbe ili – još bolje – na čemu li je tek bio neko drugi ko je prihvatio da se takav sistem implementira u igru rađenu po ovako skupoj licenci, možemo samo da nagađamo. Blago njima.

Kad smo već kod averantnih medicinskih stanja, da prodiskutujem malo onu mučninu pomenutu na početku teksta. Nije geg, nije šala, nije ova igra toliko loša da mi je „muka”. Ne, ljudi, bez ikakvog zezanja, kretanje kamere u ovoj igri izaziva mučninu kakvu sam poslednji put osetio kada sam igrao Doom šest sati bez prestanka. Ali ovde nisu u pitanju sati, ovde se radi o MINUTIMA! Grafika nije toliko loša, ali boje i FOV su tako ubitačna kombinacija da će za petnaest do dvadeset minuta vaš poslednji obrok krenuti na slobodu putem kojim je ušao. Kao da to nije dovoljno, tu je exploration mode za detaljnije pretraživanje lokacija. Kada uđete u ovaj mod, pogled se iz trećeg seli u prvo lice, slika se zumira, a kretanje kamere dobija krajnje interesantne kašnjenje. Ako iko ikada poželi da izda simulator pogleda pijanog mornara na uzburkanom moru, ovaj pogled je ono čemu treba težiti – garantovano „pegliranje” za manje od pet minuta.

Negde sigurno postoje mazohisti koji će dobrovoljno igrati i, ne daj Bože, završiti The Da Vinci Code, ali vera u dostignuti evolutivni stepen čovečanstva tera me da se nadam da je njihov broj mali. OK, donekle jeste interesantno igrati likove iz romana i poneka zagonetka će vas naterati da se zamislite, ali za krčenje džungle nabacanog granično-igrivog sadržaja kako biste došli do nekoliko svetlih proplanaka zabave, potrebni su vam nervi i upornost vanserijske oštrine. Ako vas interesuje „Da Vinčijev kod”, a niste čitali knjigu, bolje batalite ovu igru pre nego vam ga ogadi i pročitajte izvorni materijal koji zapravo nije nimalo loš. U stvari, kad malo bolje razmislim, postoji jedna grupa ljudi koja će hteti da pokloni ovom naslovu nešto više od šezdeset minuta svog života. Govorimo o osobama koje iz bilo kog razloga ne podnose famu koja se digla oko ove knjige. Ako želite municiju za bacanje iskonski pravičnog hejta po „Da Vinčijevom kodu”, onda ovu igru kao najniži oblik franšize jednostavno ne smete da propustite. Uostalom, moći ćete da kažete da ste igrali nešto od čega se ljudima bukvalno smuči. Malo koja igra može da se pohvali time.

Dragan KOSOVAC