Miodrag ROBOVIĆ

1. avgust 2023.

Dosadašnji šampion open souce serverskih distribucija, Red Hat Enterprize Linux (RHEL), nije umro kao heroj. Kako kaže citat, doživeo je da postane zlikovac u FOSS svetu. Ukratko, kôd je zatvoren, dobijaće ga isključivo premium korisnici, ali neće biti slobodan; dakle, izmene i naknadna distribucija nisu dozvoljeni. Kuda dalje? Na koji brod preći? Prvo, kratak uvod...

Pad u bezdan
i svetlo na kraju tunela

Pad RHEL-a bio je relativno brz i predvidiv. 2019. godine, naprasno počinju pregovori sa tehnološkim konglomeratom IBM, koji je ranije „bacao oko” na Red Hat i njihovo poslovanje, posebno u sferi clouda. Iste godine, za paprenu sumu od 34 milijarde dolara, IBM kupuje svo vlasništvo Crvenog Šešira. Barem u početku, stanje nije izgledalo loše, iako su mnogi to predviđali. RHEL dobija ubrzano razvijanje, proširenu podršku i nove planove kupovine i korišćenja, omasovljuje se tržište upotrebe (posebno na bankomatima, u vojnim ustanovama i cloud provajderima). Stream distribucije, poput Fedore i CentOS-a, takođe su imale beneficija od ovoga, ubrzano dobivši veliki broj kvalitetnih unapređenja (pogledajte prethodne tekstove o Fedori, posebno poređenja sa Ubuntuom).

2021. godine dešava se obrt. CentOS, inače distribucija razvijana potpuno od i za zajednicu (community distro), obznanjuje da je ostala bez finansija od Red Hata i da je tu kraj ciklusa života. Fedora, nezvanično, postaje beta testing distribucija za potrebe RHEL-a, a Red Hat, kao najveći donator mnogim distribucijama, bezuslovno gura svoje proizvode, poput pipewire, systemd, GTK4 sa libadwaita, flatpak i tako dalje. Situacija kulminira skorašnjom odlukom da RHEL zatvara svoj kôd i prelazi na pretplatnički model upotrebe, uz isključivanje prideva Free.

Naravno, kako to biva u FOSS zajednici, sa prvim pokazateljima da je Red Hat krenuo lošim putem, procvetale su druge distribucije zasnovane na RHEL, posebno verzijama 8 i 9.

Dužnost prema dobru je uništiti zlo. U ovom slučaju, to znači odbiti plaćanje Linuxa, ali odbiti i da budemo besplatan beta tester za veliku kompaniju, koja zatvara nešto što bi trebalo da bude otvoreno. Naše alatke za tu borbu, za početak, biće AlmaLinux (almalinux.org, 863 MB) i Rocky Linux (rockylinux.org, 862 MB).

Instalacija

Ovaj tekst će kroz odeljke obuhvatati obe distribucije, jer su vrlo slične, razlika je u sitnim detaljima (koji će verovatno presuditi kod korisnika). Već pregledom sistemskih zahteva, uviđamo sličnosti. U oba slučaja, potreban je procesor radnog takta od jednog gigaherca uz dva gigabajta radne memorije i 20 gigabajta prostora na hard-disku. Preporuka je da, ipak, obezbedite više, posebno ako ne instalirate samo osnovne pakete, već nešto više. Stvar kod zahteva kada je u pitanju radna memorija je da on drastično raste u zavisnosti od namene servera. Primera radi, za jednostavan Jellyfin medija server potrebno je barem četiri gigabajta memorije i to bez kodiranja/dekodiranja video-zapisa. Ukoliko želite Nextcloud, PHP je sklon da vrlo brzo popuni dostupan RAM, pa računajte na minimalno osam gigabajta. Fajl-sistem ZFS, JBOD konfiguracija diskova i slični napredniji pristupi sve podižu na dosta, dosta viši nivo.

Što se tiče instalacije i prvih nekoliko koraka, Alma i Rocky su skoro identične distribucije. Installer je Anaconda, kao i kod RHEL. Dostupne konfiguracije i koraci apsolutno su isti, a jedina razlika je u tome što AlmaLinux nudi nekoliko Security profila više nego Rocky. Ovi profili predstavljaju „prečice” za podešavanja bezbednosti instaliranog sistema, u zavisnosti od namene. Primera radi, profil za upotrebu u NSA (National Security Agency) imaće mnogo strožu politiku privatnosti i bezbednosti kernela, nego profil za kućni server. Svi parametri unutar bilo kog profila mogu da se podešavaju ručno, ali ovim putem to se radi neuporedivo brže, a manje iskusni (tehnički potkovani) korisnici, koji samo žele stabilan serverski sistem, neće morati da se petljaju sa bezizlaznim hodnicima bezbednosnih podešavanja Linuxa.

Kod obe distribucije, po defaultu je uključeno automatsko particionisanje diska na koji ih instalirate, a fajl-sistem je XFS. Takođe, preporuka je da kreirate i nalog root korisnika, jer installer to neće uraditi sam. Što se tiče paketa koji se instaliraju, to zavisi od tipa ISO fajla koji ste preuzeli za instalaciju. Za obe distribucije, dostupne su opcije DVD i one sadrže sve pakete, podeljene po kategorijama upotrebe, od kojih ćete vi odabrati jednu prilikom instalacije (server, GUI server, file server, minimal...). Mi smo testirali drugu opciju, boot, koja teži nešto malo manje od 900 megabajta kod obe distribucije i predstavlja minimalni izbor. Jedina razlika je u tome što u boot installeru do tančina možete da upravljate paketima i modifikujete kategorije pri instalaciji sistema.

To je sve što se tiče ovog dela. Uz nekoliko jednostavnih koraka, stižete do instaliranog sistema. Nakon restartovanja mašine, na ekranu će se pojaviti konzola sa IP adresom i portom (na primer, 192.168.1.15:9090) za veb-upravljač Cockpit i za prijavljivanje na sistem. Najpre je potrebno da se ulogujete, a, zatim, da omogućite Cockpit servis komandom systemctl enable --now cockpit.socket, naravno, kao root korisnik ili uz sudo privilegije.

Ono što je od suštinske važnosti, zato ide na kraju ovog dela teksta, jeste to da ni RHEL, a samim tim ni Alma ni Rocky ne raspolažu drajverima za Wi-Fi, tako da ste osuđeni na kablovsku vezu sa internetom prilikom instalacije. Budući da se RHEL „razvodi” od ostalih distribucija, postoji šansa da će se ovi drajveri nekada pojaviti u sklopu kernela za Alma i Rocky Linux.

Cockpit

Ovu temu obradili smo ranije, pa ćemo se sada fokusirati na specifičnosti za Alma i Rocky Linux. Glavna razlika u odnosu na podrazumevani Cockpit, kao što je, recimo, na distribuciji Fedora Server, jeste to što Alma i Rocky imaju više podrazumevanih aplikacija. Pored standardnih, koje ćete svakodnevno koristiti (Overview, Storage, Networking, Logs, Terminal...), tu su Podman containers, Kernel dump i SELinux. Podman containers je frontend za upravljanje kontejnerima, poput Dockera. Uz svega nekoliko klikova i sitnih podešavanja, možete da imate bilo koji serverski program iz kataloga koje Podman nudi. Neki primeri su Nextcloud, Pleroma, Jellyfin, Plex... Bez ikakvog „korak po korak” konfigurisanja backenda koje ovi servisi zahtevaju. Kernel dump daje pregled grešaka i log fajlova prilikom boot procesa i rada, a SELinux služi za upravljanje politikom bezbednosti i podešavanjima ovog kernela. Ova aplikacija dostupna je za Rocky Linux po defaultu, dok za AlmaLinux morate da odaberete SELinux kernel prilikom instalacije.

Sličnosti i razlike

Kao što je napomenuto, obe distribucije veoma su slične. Obe koriste Cockpit kao veb-konzolu, a u slučaju da instalirate GUI verziju sistema, obe koriste GNOME. I AlmaLinux i Rocky predstavljaju community distribucije, ali su razvijane i spremne za upotrebu u velikim preduzećima i postrojenjima, dakle, u dosta ozbiljnijim okruženjima od svakodnevne ili kancelarijske upotrebe, ali ni ovi vidovi korišćenja nisu isključeni. Što se tiče podržanih arhitektura, raspolažu sa x86_64, aarch64, ppc64Ie i s390x. Čak i u „ozbiljnim” Linux distribucijama, poput ovih, prisutna je nostalgija u vidu davanja podrške za zastarele mainframe arhitekture, kao što je to s390x.

Što se tiče kompatibilnosti sa RHEL, ona je u oba slučaja apsolutna. Jedno te isto pravilo, način upotrebe, forma paketa, pa, čak, i bagovi u programima su identični u sve tri distribucije. Ovo se do sada pokazalo kao dobra stvar, jer je RHEL igrao ulogu hegemona u velikim serverskim Linuxima, što znači da su i upstream i downstream manje distribucije dobijale veliku pažnju. Naravno, to se sada menja, pa će ostali razvojni timovi morati da nauče da se sami nose sa problemima svojih distribucija, čak i da ih razvijaju nezavisno od Red Hata. Ovaj deo teksta je dobra prilika da se ukaže na značaj open souce koncepta i slobodnog softvera, jer sve dobro što je RHEL doneo do sada, manje distribucije zadržavaju.

I Alma i Rocky imaju podršku za trenutne verzije u trajanju od osam godina, s tim što Rocky to produžava ukoliko komercijalni partner zatraži i, naravno, za to plati.

Obe distribucije koriste dnf za menadžer paketa i RPM formate. Za razliku od CentOS-a, nisu bleeding-edge modela (sa uvek najnovijim verzijama softvera), već promene inkorporiraju nešto kasnije, da bi se izbegla poljuljana stabilnost. U svetu servera, gde je svaka sekunda uptimea bitna, stabilnost je važniji faktor od inovativnosti. Update paketa stiže tek pošto je RHEL ispitao probne verzije na Fedori i uneo ih u svoj arsenal.

Kada govorimo o razlikama, one su toliko sitne da će biti od važnosti samo fanaticima. Za početak, ono što odmah zapada za oko su finansije. Rocky Linux od prošle godine raspolaže sa 26 miliona dolara godišnje kroz stabilne investicije firme CIQ, koja je ujedno i osnivački partner ovog projekta. S druge strane, Alma „u kasi” ima svega jedan milion dolara koji godišnje obezbeđuje CloudLinux Inc., uz druge sponzore (koji igraju veliku ulogu!).

Ne treba odmah odbaciti Rocky Linux, čak iako iza njega stoji velika firma sa velikim kapitalom. Još uvek je to distribucija koja je razvijana javno, u zajednici i sa transparentnim poslovanjem, kako programerskim, tako i finansijskim. Da slučaj bude složeniji, CIQ je kompanija koju je osnovao bivši osnivač CentOS-a, dok finansije za Almu stižu iz novčanika Microsofta, Amazona (AWS odeljak), AMD-a i tako dalje. Ako bi sudili samo prema finansijama i upravnim odborima, tas na ovoj vagi bi se neprestano pomerao sa jednog ekstrema na drugi... Ono što, pak, mora da se pomene, jeste to što razlika od 25 miliona dolara manje za AlmaLinux ne odražava razliku u kvalitetu distribucija.

Dalje, iako oba raspolažu sa skoro svim bezbednosnim sertifikatima kao i RHEL, glavni pristup bezbednosti ova dva sistema je različit. Dok Rocky osnove bezbednosti postiže preko NTP (Network Time Protocol) i Secure Boot podrške (što je kod mnogih Linuxa dugotrajan ručni posao), Alma to rešava na dosta ozbiljniji način - CIS (Center for Internet Security) benchmarkom. Ovaj standard dozvoljava korisnicima da sami podese parametre bezbednosti, kako bi ona u potpunosti bila prilagođena konkretnom hardveru i specifičnoj upotrebi. Benchmark dolazi uz program CIS-CAT i nudi kompletne izveštaje za potencijalne bezbednosne pretnje. Sa dodatkom programa za automatsko skeniranje svih sistemskih ranjivosti i podrškom za pomenute opcije iz Rocky Linuxa, u ovom segmentu pobednik je lako uočljiv. No, tu prestaje prednost AlmaLinuxa.

Ukoliko pratimo dokumentaciju (od instalacije do dubinskog konfigurisanja sistema, za sve postoji wiki stranica), podršku, zajednicu na internetu i broj korisnika, Rocky Linux odnosi pobedu u svakoj kategoriji. Zanimljivost koja ide u prilog ovoj tvrdnji jeste podatak koji je Fedora Magazine objavio početkom ove godine. On govori da broj korisnika Rocky Linuxa prevazilazi sve korisnike CentOS, AlmaLinuxa i RHEL-a zajedno. Iako oba sistema imaju istu ciljnu grupu u publici, ove sitne razlike će verovatno biti presudni faktor u izboru kod budućih korisnika koji traže zamenu za CentOS, pa i RHEL.

• • •

Uz svo poštovanje za AlmaLinux, Rocky je svetlo na kraju tunela u trenutnoj situaciji sa serverskim Linux distribucijama. Svako novo izdanje donosi mnoštvo unapređenja, ne žrtvujući njihov kvalitet. Ipak, imajući u vidu ponašanje korporacija i prirodu novca (posebno u FOSS sferi, gde većina projekata živi od donacija), ostaje nam da se nadamo da Rocky neće doživeti istu tužnu sudbinu kao RHEL.